У недјељу у 6:30 ујутру, питање устоличења митрополита Јоаникија престало је да буде ствар односа према Српској православној цркви и Митрополији црногорско-приморској, према Цетињу и Цетињском манастиру, према Црногорству и негаторима Црногорства. Онога тренутка кад је држава, путем својих надлежних органа, донијела одлуку да на датој локацији, у складу са Уставом и законом, обезбиједи одржавање овог вјерског обреда, то питање постало је, у првом реду, питање владавине права и уставног поретка Црне Горе.
Јесмо ли држава, или смо скупина зараћених племена на чијој територији различите групације подижу барикаде, бацају Молотовљеве коктеле на полицију, прислушкују челнике Владе и формирају парадржавне пунктове? Имамо ли ми неку власт, која, као таква, ужива монопол над легитимном употребом силе, или смо одлучили да се вратимо у претполитичко стање?
Да је митрополитово устоличење у Цетињском манастиру отказано – а, као што смо синоћ чули од премијера, вагало се до посљедњег тренутка – то би значило капитулацију државе пред ултиматумима оних који су јој пријетили насиљем, и формализацију двовлашћа које би продубило тензије и нестабилност.
Да, сцене задимљених цетињских улица и разбјежаног народа биле су мучне за глетати – поготово нама које посебне емоције вежу за тај лијепи црногорски град. Међутим, те сцене нису посљедица инаћења и тјерања мака на конац, већ ријешености државе да у датој ситуацији заштити интегритет уставног поретка. Надам се да ће ово бити посљедњи пут да држава, на Цетињу или на било ком другом мјесту, буде принуђена да то ради на овакав начин.
Аутор : Феђа Павловић
