У једном од многобројних писама Јеремији Гагићу, руском конзулу у Дубровнику, Његош се жали како му „свагда сопутствује противни вјетар“.
„За мене, – каже Владика у поменутом писму, – прибјежишта, на прилику, не има до у гробу“. Доиста је удивленија достојно да се све наше ствари на обратни дурбин гледају; ал’ да: што хоће људи, то и вријеме трпи. Тако, на примјер, кад Црногорци почну самовољно радити као што су свагда, тад кажу: „Владика је човјек слаб, па би требао строжији и способнији човјек да њима влада“.
Кад се преступници накажу, онда веле: „Владика влада строго, тирјански“. Када Турци нас пуште, те мало отпочинемо, онда кажу: „Већ Црногорци нијесу они први, него им је управленије данашњега владике јуначкоме духу много повредило“.
Кад Црногорци не мирују но се свете и гоне с Турцима, онда кажу: „Томе је узрок славољубије данашњега немирнога и крвожеднога владике.“ Свака се наша побједа крије и назива суровом, дивљом, и Бог зна каквима именима. (…)Еј, кукавна Црна Горо! Наша крв, наша страдања и муке не заслужише человјеческога состраданија.
Извор: Његошево писмо Јеремији Гагићу
