Стејт департмент упозорава како ће свак ко не поштује санкције против Русије сносити посљедице. Многе државе и државице, што зависе од руске привреде, тиме добијају алтернативу да се снабдијевају прехрамбеним производима и енергентима на пољима америчког памука. Оне моћније, попут Њемачке, могу јефтиније да прођу, позивајући да се смањи конзумација меса, а конзумација помфрита сасвим забрани, а све то као метод у борби против Владимира Путина. Ваљда се то може назвати фарсом. Али ако стотине хиљада Украјинаца напушта своје родно поднебље, ако се руши читава једна европска држава, зар бисмо смјели примјењивати појмове естетике.
Просјечно интелигентан или информисан човјек у данашњем свијету веома лако разликују стварни злочин од пропаганде. Па ипак, многе људе, медије, државе, интелектуалце, институције способност разликовања Добра од Зла уопште не подстиче на етичко поступање, поготово не у јавном животу. Можда то значи да у овом свијету више и не постоји страна (која је) Добра.
Умјесто осуде или макар ћутања, данас у човјеку дејствује свјесно опредјељење да стане на страну Зла. Тако се пропаганда (иако очигледна и без намјере да иког у било какву „истину” стварно убиједи) узима као параван, као алиби, да се прикрију стварни разлози: страх, себичност, мржња. Допуштајући да њиме руководе нагони и страсти, а не разум, смијемо ли рећи, и душа, савремени човјек враћа се на стадијум свог човјеколиког претка, па још чекамо једино да на мјесту резервисаном за нокте опет израстју канџе.
Можебити да се човјеколикост мијењала само у складу с модом, а не некаквом еволуцијом, док је човјечност до данас остала непромјењена, као ћуд каиновска. Међутим, остаје, ипак, неразјашњено питање: Зашто се човјек приклања пропаганди!? Чега се, заправо, плаши!? Скрива? Себе? Бога? Уколико у Њега вјерује, свакако не може Бога изиграти! Узда се, можда, у Божју милост или увјерење до се до спасења може стићи и мимо сопственог учешћа. Скоро два мјесеца руско-украјинског рата, што се збива испод кишобраном сваковрсних глобалних обрачуна, свакодневно уз страхоте рата стижу примјери људског пада у ништавило. Осјећамо, ћутимо, жмуримо, правимо се луди, и, најзад, шта год радили саучествујемо у машинерији лажи, у манифестацији тирјанске моћи.
Чујемо како Стејт департмент упозорава како ће свак ко не поштује санкције против Русије сносити посљедице. Многе државе и државице, што зависе од руске привреде тиме добијају алтернативу да се снабдијевају прехрамбеним производима и енергентима на пољима америчког памука. Оне моћније, попут Њемачке, могу јефтиније да прођу, позивајући да се смањи конзумација меса, а конзумација помфрита сасвим забрани, а све то као метод у борби против Владимира Путина. Ваљда се то може назвати фарсом. Али ако стотине хиљада Украјинаца напушта своје родно поднебље, ако се руши читава једна европска држава, зар бисмо смјели примјењивати појмове естетике.
Читамо, колико су брижни просвијећени европљани док мијењају називе умјетничких дјела у својим музејима како би: Шта? Помогли Украјини! Читамо, како филмска звијезда Жерар Депардје прије коју годину каже да не жели да умре „као идиот у данашњој Француској“, те како је спреман да умре за своју „нову домовину“ Русију; најзад, и како глумац моли за разумијевање јер „руски народ није одговоран за безумље и недјела својих лидера“. Читамо и на црногорским порталима о херојским подвизима, рецимо, о старици што је успјела да заплијени арсенал муниције руске војске. Читамо, јер смо постали идиоти, али не као код Достојевског. То је, кажу са Запада, забрањена, табу тема. Фјодор је лош! Читамо о звјерствима руске војске над Украјинцима, а снимци мучења руских војника од стране Украјинца третирамо с добром толеранцијом желуца. Несретна је Украјина, са Зеленским и без њега. Русија, вјероватно, има снаге да преживи ударе са Запада и дистинцираност Истока. Америка и даље проучује: Ја сам алфа и омега… У „Писму“ пише нешто другачије. Но, ово је каиновска епоха. Ово је свијет који је не плаши Бога а понижава човјека.
Милорад Дурутовић
