Био сам врло обрадован када сам недавно добио позив главног беранског имама, ефендије Рахима Муратовића, за данашњи пријем поводом Курбан-бајрама у Вакуфској кући, “изнад чесама”. Одмах сам помислио, у Вакуфску кућу коначно се враћа живот. Она постаје оно што треба да буде и што је некада била – сједиште, односно резиденција беранског имама.
У тој кући, у тренутку када није било џамије у граду, ефендија Муратовић је прије четрдесет година започео службовање и своју мисију. По природи ствари, доћи ће прије или касније неко млађи, али остварити у најтежим временима све оно што је имам Рахим успио, тешко да ће моћи.
Један од његових највећих успјеха је то што је допринио очувању и унапређењу мултиконфесионалног склада у Беранама и доброг суживота са комшијама православцима. Томе је давао лични примјер и печат. Увијек га је било лијепо видјети како главном градском улицом корзира са својим пријатељем, протојерејом Драганом Ристићем.
Сјећам се да су, док је још постојао кафе “Лагуна”, тамо редовно сједјели и испијали кафу. Можда је незнавенима и слијепима, са једне и са друге стране, то свјетло било прејако за очи, али је за опште добро, њихово јавно дружење било мелемно.Вакуфска кућа, у више наврата сам имао прилику да пишем о томе, стара је колико и град Беране, а подаци о томе разликују се за деценију. Варош је никла 1862. године, а ова кућа, како неки причају, направљена је годину касније. На тариху на њој уписана је, међутим, хиљаду тристота година по хиџри, односно 1883. Биће, ипак, да је овај други други датум тачнији. То би значило да је ове године тачно вијек и четири деценије од њене изградње.
Кућа је вакуф, односно задужбина Ахмед-хамди паше, који је посветио свом рано преминулом сину, јединцу. Објекат је саграђен због чесама и чесме су, заправо, значајније и од саме зграде. И натпис на њој, на старотурском писму, каже – »Чесма Ахмед-хамди паше 1300-те«. И зграду и чесме познати паша је касније поклонио Исламској заједници. Да је од некадашњих многобројних извора и чесама у Беранама, одавно уништених и затрпаних, овај био најбољи и за град најважанији, причао ми је својевремено први фармацеут у Горњем Полимљу, староберанац, Василије Лабудовић. За вријеме Другог свјетског рата, Италијани, којих је било колико и становника, ако не и више, узимали су воду само са ових чесама.
Њихови стручњаци су редовно, свједочио је Васо, испитивали исправност, а затим су долазили, пунили воду у дрвену бурад, и носили. Мјештанке су ту долазиле да перу веш. Било је то вријеме такозваних ‘перача’ којима се тканина, која је прана, ударала. Постојала су специјална камена постоља за то, а код ових чесама се чекало на ред. Тада није било водовода, и чика Васо, који одавно није међу живима, долазио је ујутру да напуни и кући однесе боце воде за пиће. У приземљу Вакуфске куће, и то је запамћено, била је једно вријеме смјештена и пошта, па чак и произвођач првог индустријског сока, такозваног клакера.Чика Васо ми је причао како вјерује да је то био природни извор, баш на том мјесту, и да није вода довођена цијевима. Али одатле јесте цијевима одвођена неколико стотина метара до шадрвана који се налазио на дну садашње главне улице, и који се може видјети још само на старим разгледница.
Чесме, са клупама около и првим светиљкама у вароши, окупљалиште младежи од давнина, дуго су одолијевале и гасиле жеђ путника намјерника, из лончића са ланцима привезаним за зид. Све до у новије вријеме. Одједном су негдје седамдесетих година пресахле, без објашнејња. Вјерује се да је урбанизацијом, изградњом стамбених зграда, у околини Вакуфске куће, негдје прекинута изворишна ‘жила’. Ова кућа, коју су називали и џамија, што она и јесте била у једном дугом периоду, када није било друге џамије у Беранама, одиграла је за муслиманске вјернике у овом граду пресудан значај у погледу очувања вјере.
Послије урушавања због неодржавања старе џамије у насељу Хареме, и након рушења друге џамије, оне на дну главне улице, што је 1947. године учинила такозвана »напредна« муслиманска омладина, Вакуфска кућа је остала једино обиљежје вјере. Град тада није остао само без џамије, него и без имама. И био је без имама наредне скоро четири деценије, све док у Беране, почетком осамдесетих година, није стигао на службовање млади вјероучитељ и вјерски старјешина Рахим Муратовић. Управо у овој кући он је обављао све вјерске послове, не би ли поново успоставио и организовао силом прекинути вјерски живот. Причао ми је да га сјећање на то вријеме највише веже за Вакуфску кућу. Тада је она била још и у добром стању.
Али онда је, без улагања и поправки, вријеме почело да чини своје. На њено пропадање са жалошћу су гледале и породице које су некада, након Другог свјетског рата, у њој становале, како муслиманске, тако и православне. Ова кућа памти рађања, дјечији плач и смијех. Давно, док није препуштена забораву и нехату. Кривити за то некога , данас нема више смисла. У периду у којем је вјера била заборављена, а муслиманска омладина учествовала чак у рушењу џамије, кога је било брига за Вакуфску кућу и жубор чесама? Вода је, уосталом, стигла у свако домаћинство. Па ипак, остало је до данас питање без одговора, како се са зграде изгубила табла на којој је неко вријеме писало – законом заштићено.
Могло би се рећи, заштићено до потпуног пропадања. Ефендија Рахим се 1998. године преселио у новоизграђену џамију на Јасиковцу, а Вакуфска кућа је толико пропала, да је било жалосно погледати. Још ми негдје у компјутерској архиви стоји фотографија непосредно прије рушења, са поломљеним прозорима и завјесама које вијори промаја.Тај текст сам написао годину прије рушења, када је већ било најављено да ће Вакуфска кућа бити реконструисана.
Мислим да је то било 2005-те. Годину касније реконструкција је заиста почела, а пројекат је повјерен искусном рестауратору, архитекти Рифату Алихоџићу. Алихоџић је непосредно прије тога успјешно рестаурирао знамениту петњичку џамију из 16. вијека, једину троетажну на ширим просторима Балкана.Није било никакве сумње да ће и Вакуфску кућу рестаурирати на најбољи начин. Пројекат је тако и рађен да не одудара ни по чему од старог изгледа, али су се током извођења умијешале незналице, надзиђујући и дограђујући по сопственом нахођењу, спрат више и собу више. Када сам једном приликом од професора Алихоџића затражио коментар, без двоумљења ми је рекао да то више не представља његово ауторско дјело.Али ту није могло ништа да се уради. Новоизграђена кућа је због несугласица остала, потом, дуго неусељена, све док се није схватило да учињеном послу мане нема.
У скорије вријеме изнутра је опремљена, старински и лијепо. Има велики салон, гдје су већ раније одржаване манифестације. На спрату изнад резиденцијалног салона, налази се богата библиотека, као и просторија за молитву – месџид, што је назив за џамију без минарета.Да ће се ту организовати бајрамски пријеми, ефендија Муратовић ми је рекао прије два мјесеца, када сам се интересовао и објавио један текст о овом у Беранама ријетком споменику оријенталне културе. Разумијем и оне који су потпуно огорчени због тога што није испоштован пројекат како је требало, и који не признају да је то она иста, стара, Вакуфска кућа. Срџба ничему не води, рекао би ефендија Рахим.
Чесме су обновљене и изнад њих враћен знаменити тарих. Већ примјећујем у овим љетњим ноћима да се нека нова омладина, на клупи поред тих чесама, поново окупља. Наравно да то није исто као некада. Сопстевену младост још нико није успио да призове. Сјећам се и како су се прије, биће томе скоро и три године, након лажне вијести да је Вакуфска кућа каменована, православци окупили да је бране, да то стварно неко не учини.Данашњи пријем поводом Курбанског бајрама, први такве врсте који организује Маџлис ИЗ у Беранама, треба да буде празник заједништва. Позвани су сви значајни представници друштвеног, политичког, културног и вјерског живота у граду. Биће то још један допринос имама Муратовића складном суживоту православаца и муслимана. Свака част ефендијо.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
