Prihvatajući Zavet, Srbi su odlučili da ne dozvole sebi da postanu robovi, a to, pre svega, znači robovi nagona sa samoodržanje, nagona za moć, nagona za uživanje po svaku cenu. Iako smo dugo vremena bili turski sužnji, uspeli smo da pomoću Zaveta sačuvamo političku subjektivnost
Piše: Slobodan Vladušić
Nasilje i teror koji Albanci sprovode nad Srbima na Kosovu i Metohiji, jasno pokazuje da albanski cilj nije samo nezavisno Kosovo, a zatim i Velika Albanija, već etnički čista zemlja u kojoj Srba više neće biti. Ako bi, pak, nekih Srba tamo i preostalo, cilj je njihovu svest dovesti u stanje, da zajedno sa Albancima, na istom podijumu, u formi krpa, slave tzv. Nezavisnu Državu Kosovo.
Ova teza o krpama nas vodi ka još jednom cilju albanskog terora, a to je temeljno ponižavanje srpskog naroda, ne samo u južnoj srpskoj pokrajini, već i severno od nje. Ponižavanje nije samo posledica iracionalnog uživanja u trenutnoj geopolitičkoj moći, ono je i oruđe kojim se uništava samosvest ponižavanog. Čovek koji se ne usuđuje da na bilo koji način – makar i simbolički, dakle, asimetrično – odgovori na poniženja kojima je izložen, uskoro će biti ubijen u pojam. On će izgubiti pojam o sebi kao ličnosti i postaće krpa lišena volje za otporom.
Na nivou pojedinca, to je razlika između sužnja i roba: sužanj je slobodan čovek koji je trenutno zatočen i koji neprekidno razmišlja o tome kako može da se ponovo izbori za svoju slobodu. Rob je, međutim, neko ko se trajno odrekao borbe za slobodu, jer više ne može da podnese teret te borbe.
Kosovski zavet
Danas je ceo srpski narod izložen nasilju i teroru koje se odvija na više ravni: gospodari nam određuju šta znače reči koje koristimo (reč „čitalac“, recimo, više ne sme da označava osobu koja čita, već samo muškarca koji čita, da bi se pored nje morala staviti i reč „čitateljka“); zatim odlučuju ko će u ovoj zemlji biti „uspešan“, a ko „neuspešan“, ko „vidljiv“, a ko „nevidljiv“, pa onda šta u ekonomiji možemo da učinimo (da subvencionišemo strane investitore) a šta ne možemo (da se oslobodimo tutorstva MMF-a) kao i to šta naša deca treba da uče u školama, a šta ne treba. I tako dalje. To je posledica naše sadašnje političke nemoći, ali politička nemoć još uvek ne mora da znači da se od naroda (koji u jednom istorijskom trenutku može da postane sužanj) moramo baš nužno pretvoriti u masu robova.
Istorija nam pokazuje da smo jednom već bili u sličnoj situaciji – to je vreme nakon Boja na Kosovu. Čovek mora da se divi nadahnutosti tadašnje srpske duhovne elite, koja je posle 1389. shvatila da se na izazov islamskog prodora na Balkan ne može, očigledno, odgovoriti samo silom oružja. Bio je potreban i jedan novi koncept života. Tako je nastao Kosovski zavet.
„Definicija“ Zaveta ima raznih. Ako izuzmemo netačne i glupe – recimo da je Kosovski zavet slavljene poraza – postoje i one koje Zavet sagledavaju iz perspektive hrišćanske vere. Između ostalih, to čini i Žarko Vidović kada kaže da je Zavet „poziv, Časnog Krsta u Nebesko carstvo“.
Postoje i one druge „definicije“ koje su, uslovno rečeno, „sekularne“, bar na površini. Bogatstvo tih perspektiva sagledavanja Zaveta nije njegova slabost: sasvim suprotno, njihova brojnost ukazuju na duboku istinitost, važnost i trajnost Zaveta.
Esencija Zaveta su reči koje patrijarh Danilo III, u svom Slovu o svetom knezu Lazaru (nastalom 1391. ili 1392.), pripisuje knezu Lazaru kada se u osvit Boja na Kosovu obraća svojim vojnicima. Između ostalog, knez Lazar kaže: „Bolja nam je smrt u podvigu, nego li život sa stidom“.
Šta znače ove reči?
One nam govore da je Kosovski zavet jedna odluka, koju narod, ali i pojedinci donose u zavetnoj situaciji. To je situacija u kojoj sepostavlja pitanje da li život vredan sam po sebi ili po smislu sa kojim je povezan. U prvom slučaju – u životu sa stidom – postoji samo želja da živi po svaku cenu, dok u drugom postoji podvig, a to je sposobnost da se nečega u životu odreknemo za neku višu vrednost.
Najvrednija stvar na svetu
Odgovor za koji nas Megalopolis danas dresira jeste da je naš život najvrednija stvar na svetu i da ga ni za šta ne bi trebalo stavljati na kocku. U praksi, to se ne odnosi samo na život, već i na druge, manje stvari: recimo, na meso sa jelovnika. Dresiraju nas da je glupo jesti korenje za neko Kosovo. (Međutim, kada oni diskretno budu zatražili od nas promenu u jelovniku, tada ćemo „korenje“ preimenovati u „vegansku ishranu“, a hranićemo se i insektima, ako treba, samo da sačuvamo naš goli život).
Ljudi koji misle da je njihov život najveća vrednost, veruju da je to što misle prirodno i da je tako bilo oduvek. Na njihovu žalost to nije tako. Priroda je, pre svega, zainteresovana za opstanak vrste, a ne za opstanak pojedine životinje. Nagon za opstankom vrste kod životinja jači je od nagona za ličnim samodržavanjem i zato se ženke nekada izlažu pogibelji kako bi sačuvale svoj porod.
A nije tako bilo ni oduvek: primer je Napoleonov maršal Mišel Nej, koji je posle poraza kod Vaterloa pao u nemilost Burbona, novih vladara Francuske. Osuđen je na streljanje. Njegov advokat se onda setio da je grad u kome je Nej rođen anektirala Pruska, te da bi se Nej mogao izjasniti kao Prus čime bi umakao streljanju. Nej je, međutim, kazao ja sam Francuz, i ostaću Francuz, odbio je da mu stave maramu preko očiju i zatražio je da komanduje streljačkim strojem čija je meta bio.
Dresirani će reći da je između života i smrti, Nej izabrao smrt. Istina je da mu niko nije ponudio večni život na ovom svetu, već samo da odabere način na koji će umreti: sada, kao heroj, ili kasnije, u stidu i zaboravu. Nej je izabrao ovo prvo. (Englezi, protiv kojih je ratovao, kasnije su krstili jedan svoj ratni brod njegovim imenom.)
Nagoni i žrtve tih nagona
Dakle, istorija i priroda nas uče da osobe koje žele da žive po svaku cenu, pate od hipertrofiranog nagona za samoodržanjem. To znači da one robuju tom nagonu. A čovek koji ne može da se odupre nagonima, počinje da liči na životinju, koja takođe robuje nagonima. Život čoveka-roba tada postaje život u stidu i priprema za smrt koja prestaje da bude događaj, jer se na smrt robova nikada niko nije obazirao. Ljudi se kremiraju, a urne niko više ne posećuje. Život u stidu se tako nastavlja u smrt u stidu. Da bi se ovaj stid sakrio, takvo robovanje nagonima proglašeno je „normalnim“ životom.
Evo jedne crtice iz tog „normalnog“ života. U jednom vagonu prigradske železnice – nije važno u kom gradu i u kojoj zemlji – jedan nasilnik je silovao jednu ženu. Nijedna od osoba iz vagona nije pritekla u pomoć ženi i suprotstavila se nasilniku. Šta su te osobe radile? Neke su čačkale mobilni, praveći se da ništa ne vide, neke „duhovitije“ su možda dizale palac u znak podrške nasilniku; neke su možda pravile selfije uz obaveštenje da gledaju kako jedan nasilnik „rešava“ jednu ženu… ali bez obzira na ove površinske razlike, sve su to ljudi kojima vlada nagon za samoodržanje. Zato i ne reaguju, jer bi svako reagovanje moglo da potencijalno ugrozi njihove živote.
U ovom vagonu postoje samo nagoni i žrtve tih nagona. Nema Kosovskog zaveta, nema heroja, nema ni maršala Neja, a nema ni kneza Lazara. Jedan nemački profesor je tvrdio da je heroj proizvod egoizma zajednice i da oni zato danas nisu potrebni. Bio je u pravu u prvom delu svoje rečenice: bez heroja, zajednica postaje masa uplašenih, pokornih biočestica. Čiji život ne vredi ništa.
Taj vagonski svet ne nastaje sam od sebe, već ga Megalopolis takvim pravi kako bi vrlo brzo mogao ispuniti svoje biopolitičke planove o kojima trenutno piše njegova akademska, ne previše talentovana birokratija: zarad očuvanja planete treba dozvoliti istrebljenje ljudske rase (to kaže izvesna Patriša Mek Kormak), eutanazije treba da bude obavezna (ideja izvesnog Jusuke Narite), a treba dozvoliti i postnatalni abortus (odnosno likvidiranje beba); kada smo već kod dece, da pomenem i podatak da je u najmanje jednoj evropskoj zemlji dozvoljena eutanazija za decu od 12 godina nadalje, bez dozole roditelja. To je svet u kome niko ne može da prevlada svoju traumu, već mora da joj robuje ceo život, jer je život programski sveden na brojna robovanja.
I tako bežeći od smrti, poludeli od svog nagona za samoodržanjem, ljudi joj trče u susret.
Smrt u podvigu
Suprotstaviti se ovom vagonskom svetu znači prihvatiti Zavet, odnosno smrt u podvigu. Razume se, smrt u podvigu je metafora, jer niti su svi kosovski junaci poginuli, niti su Srbi posle boja na Kosovu nestali. Prihvatajući Zavet, Srbi su odlučili da ne dozvole sebi da postanu robovi, a to, pre svega, znači robovi nagona sa samoodržanje, nagona za moć, nagona za uživanje po svaku cenu. Iako smo dugo vremena bili turski sužnji, uspeli smo da pomoću Zaveta sačuvamo političku subjektivnost ispod odore političke nemoći, te da uporno radimo na uvećavanju te političke subjektivnosti sve dok se konačno nismo oslobodili.
U ovom kontekstu je vrlo zanimljiva anegdota – nazovimo je tako – s početka Prvog srpskog ustanka, kada je Aganlija ponudio Karađorđu 500 kesa (nečega) ili da mu u Austriji kupi imanje bolje od onog u Topoli u zamenu za ono što bi se danas nazvalo deeskalacija situacije i nekonfliktno rešavanje spora. Prevedeno na srpski: ponudio mu je da se mane posla u kome može da izgubi glavu i da se posveti hedonizmu, kao sav „normalan“ svet. Karađorđe je odbio i glava mu je zbilja pala na jedan sraman način. Međutim, on je do tada uradio već toliko, da je Miloš Obrenović koji mu je glavu de facto uzeo, morao da dovrši posao do kraja. (Cinizam istorije se kasnije pobrinuo da poslednji Obrenović završi kao prvi Karađorđević.)
Prihvatiti Zavet znači izvesti podvig obuzdavanja nagona za samodržanjem i svih ostalih nagona. Drugačije rečeno: Kosovsko opredeljenje znači opredeliti se za slobodu nasuprot identitetu roba koji odbacuje slobodu i pristaje na poniženja, samo da bi robovao svojim nagonima do kraja života.
Kada prihvatimo ovakvo objašenje Zaveta, onda vidimo da se neprekidno nalazimo pred zavetnim situacijama: na jednoj strani je ropstvo nagonima, novcu, uživanju, i svim onim komponentama takozvanog „normalnog“ života, koje vode do sveta u kome je normalno da čačkate telefon dok pred vama siluju ženu. Na drugoj je otpor, što znači podvig, gde se odlučujete za etiku, a ona počinje tamo gde možemo da prevladamo pritisak nagonskog života, jer verujemo da se u životu može i nešto više. (Frojd bi prihvatanje Zaveta nazvao sublimacijom. Verovao je da to mogu samo malobrojni, dakle elita. Kosovski zavet je, međutim, dokaz „demokratičnosti“ podviga i to je još jedna stvar koja je tako lepa u njemu.)
Zavetna situacija je tako i situacija u kojoj mlad lekar odlučuje da ostane u Srbiji i leči svoje bližnje za 1.000 evra, umesto da ode u neku nepoznatu zemlju i leči nepoznate ljude čime bi sugerisao da njegovi sunarodnici, što se njega lično tiče, mogu sutra da umru. Zavetna situacija je i ona u kojoj profesor u učinioci nastavlja da spašava duše dece, iako su gospodari sve učinili da tu decu okrenu protiv njega, a njega ponize toliko da zaboravi šta je. Zavetna situacija je i kada odbiješ da prodaš EPS strancima, i pretvoriš pola Srbije u strani rudnik srpskog litijuma. Zavetna situacija je i kada ne čačkaš mobilni, kao oni putnici u vagonu, dok su ti sunarodnici sa juga izloženi nasilju. Zavetna situacija je kada izabereš da budeš heroj, makar i diskretni, kako bi rekli ljudi iz Beogradskog sindikata, umesto da dopustiš sebi da se drugi ljudi stide u tvoje ime, jer nisi sposoban čak ni za stid.
Kosovski zavet nikada nije bio zastareo, ali je retko kada, posle 1918. godine, njegova aktuelnost bila tako očigledna kao danas. I to ne samo u Srba, već i globalno. Zavet nije samo temelj našeg identiteta, koji upravo zbog njega upravo i jeste zavetni; on je istovremeno i odluka da ostanemo ljudi i borimo se za humanističku civilizaciju u borbi protiv Megalopolisa i njegovog plana da nas preobrazi u one nesretnike iz vagona koji mirno čekaju da im se nalepi etiketa sa bilo kakvom „krivicom“, da bi posle toga i oni došli na red da budu silovani.
Izvor: rt.rs
