Sećanja na svoje pretke, roditelje, rođake, komšije i dane detinjstva u selu Gornjem Klasniću, kod Gline, Mirko Demić (1964) je pretočio u topao i dirljiv roman „Ruža pod ledom“, sačinjenom od 50 priča.
Ovaj istaknuti romansijer, pripovedač, esejista i dramski pisac, od 1995. živi u Kragujevcu, gde radi kao direktor Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“.
Dobitnik je nekoliko prestižnih priznanja među kojima su „Meša Selimović“, Andrićeva nagrada, „Dejan Medaković“, „Branislav Nušić“, „Miroslav Dereta“.
Ova knjiga se veoma razlikuje od vaših prethodnih dela. Šta vas je podstaklo da je napišete?
– „Ruža pod ledom“ je knjiga čiji se nastanak ne planira. Izrežirao je sam život. Zato je sa lakoćom nastala, jer je prethodno duboko proživljena. Inicijalno, njen nastanak je podstakla smrt majke i moja očajnička želja da sačuvam uspomene na nju. Majčin odlazak mi je ugasio i najmanje interesovanje za literaturu. Iz te praznine i osećaja samoće počela se pomaljati nit starostavne priče o precima i zavičaju, temelja kojeg više nemam. Tako su se odmotavale naoko zapretene uspomene na prvih petnaest godina života, kada sam bio u majčinoj neposrednoj blizini. Ta okolnost me naterala da se vratim skicama mojih davnih pripovedačkih pokušaja, nagoneći me da ih nadopunim životnim i spisateljskim iskustvom i naknadnim uvidima. Otuda konciznost u izrazu, poetska zgusnutost i seta.
„Raskršće je najstrašnija reč moga detinjstva“, čitamo na početku jedne priče. Zašto baš ta reč?
– U njoj sam otkrio mnogobrojne značenjske i simboličke slojeve. Pored objektivne okolnosti da mi se rodna kuća doista nalazi pored raskršća, uklopio sam i verovanja naših starih po kojima su raskršća stecišta nečistih sila i pretnji od onih koji putem prolaze. Raskršćem su me plašili, a moj hronični bronhitis pravdali okolnošću da sam upravo na njemu „nagazio na te čini“. To raskršće je bila velika pozornica na koju sam gledao kroz plot i „učio se životu“, posmatrao svadbe i sahrane, jurodive i izopštene. Konačno, raskršća imaju običaj da sirenski prizivaju nevine dečje duše i pozivaju ih da krenu u potragu za nepoznatim i nedosegnutim.
Kako ste uspeli da izbegnete zamku patetike u oživljavanju dragih vam likova, deda, po majci i ocu, bake, stričeva, oca, majke, komšija?
– Pre svega – čitateljskim i spisateljskim iskustvom. I proverenim pripovedačkim začinima – ironijom i humorom. Nije mi bila namera da pišem memoare, već epizode koje će imati dovoljno univerzalnog da u većini čitalaca pokrene sećanje na sopstveno odrastanje i ožive univerzalna božanstva svakog detinjstva: majku i oca, bake i deke, tetke i stričeve, kao i na „oriđinale“ bez kojih naša mladost ne bi imala obrise bajkovitog.
Jedna priča nosi naslov „Ne pominjite mi Ćopića“. Da li vam je u nečemu bio uzor ovaj veliki pisac?
– U mom slučaju Ćopić je bio ohrabrenje, a potom i trajna frustracija. Ohrabrenje, jer je pisao jezikom kojim se govorilo u mom zavičaju, a mnogi njegovi junaci bili su nalik ljudima koje sam poznavao. Frustracija je dolazila otuda što sam zbog vere u Ćopićev jezik bio izveden ispred školske table kako bi me nastavnica pokazala čitavom razredu, jer sam u pismenom zadatku upotrebio „neknjiževnu“ reč – izđikati, a potom sam se izbrukao na otvorenoj sceni, pošto sam na školskoj pozornici naprasno zaboravio reči Ćopićeve pesme „Na Petrovačkoj cesti“ i zaradio urnebesan smeh roditelja i đaka. Kada bolje oslušnem, čujem ga i sada.
Jeste li namerno insistirali na škrtim dijalozima koji se potpuno uklapaju u sredinu o kojoj pišete?
– Krajiški čovek kakvog poznajem uglavnom ne brblja. Muči se dok ne nađe pravu reč, a kad u tome uspe – ona je jezgrovita i višeznačna. Isto je i sa umetnošću pripovedanja. Jezički izraz je došao sam po sebi, bez svesne namere. Trebalo je samo da nagovesti okolnosti i elemente dramatskog u pojedinim epizodama, a sve drugo ostavi čitaocu da domisli. Kod čitalaca se prizivaju uzdasi i seta, uz svesan rizik da se takav ton ne dopadne cinicima i dežurnim mudracima. Najteže je postići da vam čitalac poveruje, a kad se to desi – knjiga živi punim životom, mimo tvorca.
Knjiga se završava dirljivom pričom o napuštanju rodne kuće, najpre zbog pira palikuća, a potom i zbog ostarelih roditelja. Jeste li ponekad poželeli da obiđete rodni kraj?
– Da, kao i predsmrtnim „tikom“ mojih predaka koji su pred smrt imali potrebu „da idu kući“, ma gde da se nalazili. Kuća je ekvivalent duše, izvor i uvir naših života, večna težnja za spokojem i mirom. Zato je svako odvajanje, ali i vraćanje rodnoj kući, jedno od najvećih emocionalnih iskušenja i duševnih potresa. Bar jednom godišnje obilazim ruinu rodne kuće. Ruinu, jer je opljačkana i obezljuđena. Dođem da je oplačem i da se iznova postidim nad grobovima predaka. Iz tog stida je nastala većina mojih knjiga, pa i ova.
Između ostalog, priredili ste nekoliko knjiga skrajnutih autora kao što su Milan Budisavljević, Milan Pribićević, Stanislav Krakov… Hoće li biti još takvih poduhvata?
– Nadam se da hoće. Malo je nas koji smo ispunili dugove prema precima. Još je manje pisaca koji osećaju dug prema prethodnicima. Nedavno sam priredio donedavno nepoznat rukopis Desimira Blagojevića „Sni i dni“, u izdanju Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“ iz Kragujevca. Taj svojevrsni poetski dnevnik pisan je u izbeglištvu, za vreme Drugog svetskog rata. Njemu sam pridodao i izbor malo poznatih književnih i likovnih kritika, štampanih uglavnom u dnevnom listu „Pravda“, u kojem je radio kao novinar. Trenutno sređujem rukopisnu ostavštinu Zarije D. Vukićevića, kragujevačkog pisca i kulturnog poslenika. Objavljivanje rukopisa važnih ličnosti ili štiva koje je samo sebi vredno a nepoznato široj javnosti, za mene je važno koliko i oduživanje ličnog duga potomaka prema precima.
Istrajavanje pod mukama
RODIO sam se u ne preterano imućnoj seoskoj porodici. Zemlja se obrađivala primitivno, volovima, od zore do mraka. Spajao se kraj sa krajem. Može se reći da se svaka generacija odlikovala fatalističkom sklonošću ka trpljenju svake muke i nevolje, kao i životinjskom upornošću da u tim mukama i nevoljama istraje.
Izvor: Dragana Bogutović/novosti.rs
