To svitanje ne nudi veru u bolje sutra. Ono je tu da pruži utehu i smiraj dušama koje su lutale i pokušavale da shvate šta im se desilo. Njihov ljudski vek bio je mali, meren jedinicom vremena, da stignu da razumeju brutalnost događaja koji je okončao njihove živote
Ovo je pripovedanje devojke koja kroz roman otkriva svoj život, porodicu, prvu ljubav i naposletku, tragediju koju je zadojila sudbinski, rodivši se u pogrešno vreme. Svitanje je konačno odredište sa kojim se susrela nakon mraka koji ju je obuzimao.
Kazala je to u razgovoru za „Glas Srpske“ književnica Ivana Spahić govoreći o rukopisu „Svitanje“ koji je dobio „Zlatnu sovu“, nagradu koju dodjeljuje Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Novo Sarajevo.
– To svitanje ne nudi veru u bolje sutra. Ono je tu da pruži utehu i smiraj dušama koje su lutale i pokušavale da shvate šta im se desilo. Njihov ljudski vek bio je mali, meren jedinicom vremena, da stignu da razumeju brutalnost događaja koji je okončao njihove živote – dodala je ona.
GLAS: Šta Vam je bila glavna vodilja dok ste pisali ovo djelo?
SPAHIĆ: Kada šetate Prebilovcima i posmatrate kuće, prirodu i ljude, ne možete da zamislite da se tu desio događaj koji se desio. Ne možete da zamislite kako to izgleda kada se čitavo selo izbriše kao da nije ni postojalo. Mi, kada pričamo o smrti koja je u tako kratkom periodu uzela sebi tako veliki broj duša, imamo u glavi samo broj. A zapravo, to je splet ljudskih duša sa imenom i prezimenom. To su ljudi plave i smeđe kose, nasmejani i uplakani. To su deca razigrana u svoj svojoj radosti neometane dečije igre. To su prve ljubavi i prva razočarenja. Sve to ne vidimo. Pričajući o Mari Medan pričala sam o svim tim ljudima.
GLAS: Možete li da nam kažete nešto više o tome?
SPAHIĆ: Pokušala sam da vratim vreme tako da, dok prelazite redove romana, imate utisak kao da je selo iznova živo. Pričavši o tim ljudima skidate sa njih onaj sloj bolnog stradanja koji ih je zadesio. Pričati samo o tome kako su stradali znači biti nepravedan prema onima koji su tu živeli. Svi ti ljudi ne treba da budu etiketirani kao oni koji su stradali. Kao da je to njihovo drugo ime. Ne, to je samo deo njih. Mnogo je veći deo koji su proveli pre toga. Ono što se krije kada skinemo taj prvi pokrov neljudskosti.
GLAS: Koliko je važno u ovom trenutku u eter staviti temu stradanja Srba u Prebilovcima?
SPAHIĆ: Ova priča je bezvremena i potrebno je kazivati u svakoj prilici. Predugo je ćutala, skrivena. Treba izjednačiti priču o albanskoj golgoti sa Jasenovcem kao i sa Prebilovcima ili kragujevačkom mukom. Sva stradanja zaslužuju da se o njima u podjednakoj meri priča. Naglašavam da ne treba pričati ostrašćen, sa jetkošću u glasu. Pričati znači mirno i staloženo iznositi činjenice bez bilo kakvih nacionalističkih veličanja ili etiketiranja. To neće doprineti kultu sećanja, a može stvoriti nove tenzije kojih je i ovako previše u današnje vreme.
GLAS: Možemo li ovakvim temama da sačuvamo od zaborava stradanja srpskog naroda, ali i da mlade generacije spoznaju istoriju?
SPAHIĆ: Jedno bez drugog ne mogu. Spoznavanje istorije put je sećanja i čuvanja od zaborava. Mlad svet ima malo strpljenja i interesovanje za istoriju gotovo i da ne postoji. U prilog pripovedanju ove priče je dobro posetiti Prebilovce i videti spomen-kosturnicu i deo kostiju koji smo uspeli da sačuvamo. Tako deci pokazujemo, tu na licu mesta, da to nije mit, legenda, priča, da je to stvaran događaj. Ove kosti pričaju svoju priču. Tešku i surovu. Nadasve tužnu. Srpski narod je kroz istoriju stradao često. Borio se i gubio, ratovao i ginuo. I uvek iznova ustajao. Mi smo ponosit narod i treba da čuvamo svoju istoriju. Srećna sam što sam deo tog nasleđa.
GLAS: U opisu rukopisa navedeno je da on postavlja pitanje otkud zlo u ljudima, te da se tema nemoći pojedinca pred zlom, stradanjem i smrću uzdiže na univerzalan nivo. Kako čovjek da se bori sa zlom, kako da ne poklekne?
SPAHIĆ: Zlo je u nama koliko i dobro. Svaki dan je borba u svakom od nas da ne načini zlo. Zlo nema mernu jedinicu i i najmanje zlo vredi kao i ono koje zauzima široke razmere. Boreći se na mikronivou čuvamo sebe od drugih kao i druge od sebe, što je još teže. Da li mogu da vam kažem da se ovo neće ponoviti? Ne mogu. Mogu vam reći da ću se boriti da svoju decu naučim da razlikuju dobro od zlog i da uvek stanu na stranu slabijeg. Ostaje nam da se nadamo da će klica dobrog prevagnuti i razviti najbolju moguću verziju čoveka u svakom od nas.
GLAS: Šta za Vas predstavlja nagrada „Zlatna sova“?
SPAHIĆ: Pisanje je moja velika ljubav. Strpljivo sam pisala i čekala. Priznanje žirija da umem sa rečima za mene je ispunjenje sna. Ovo je, po mom skromnom mišljenju, najlepši način ulaska u čarobni svet pera i hartije. „Zlatna sova“ mi je posebno draga jer je iz grada u kojem živim. S ponosom izgovaram sopstveno postignuće, jer ustanova koja stoji iza mene, kao i tradicija objavljenih romana koji su pobedili na ovom takmičenju, govore koliko je ovo veliki uspeh. Neko mi je rekao da sam ušla na velika vrata u svet književnosti. Nadam se da je ovo tek početak mog književnog rada.
Ilijana Božić
Izvor: Glas Srpske
