U emisiji „Magazin na Prvom“ Radio Beograda 1, urednice Ane Tomašević, emitovane 19.5.2023. bilo je reči o životu malobrojnih Srba u selu Siga nadomak Peći.
Ana Tomašević: U selu Siga nadomak Peći danas živi devetoro Srba. Pre rata bilo ih je 150. Po dolasku međunarodnih vojnih snaga 1999., selo je spaljeno, stara crkva minirana, groblje razrušeno. Povratak raseljenih započeo je 2004., kada je iznova sagrađeno 70 kuća. Mnoge su i danas prazne, ali zahvaljujući preostalim sunarodnicima, u Sigi se i danas čuje srpski jezik i proslavlja Sveti Dimitrije, zaštitnik ovog sela podno Rusolije. Život ih nije štedeo, prilike im nisu bile naklonjene, a nevolje su ih brusile čineći ih čvršćim, baš kao i kamen po kome je nazvano ovo metohijsko selo. Za Magazin iz Sige kolega Ivan Miljković.
Ivan Miljković: Kad pukne proleće i sve ozeleni, a zafali ti srcu smiraj, duši lek i očima odmor, prošetaj Metohijom. Napoj pluća severcem sa pećkog podgorja, ohladi grlo vodom sa prokletijskih kladenaca, umili oči slikom raja na zemlji. Neka te namera nameri put Sige kod Peći, nećeš pogrešiti. Evo zašto su Slavica i njen suprug Zdravko Jašović rešili da se posle progona ponovo vrate u rodno selo.
Slavica Jašović: Samo kad bi video kuća đe mi je bila gore, koja je to lepota, pa to vazduha ne možeš da se nadišeš. Mi smo dve kuće imali, ovde jednu, jednu gore, ali mi napraviše ovu malu. Ovde je bila kula velika, a tamo mi je bila 120 kvadrata kuća nad podrumom, i napraviše mi ovako malu kućicu.
Imam kuću sa tri sprata u Beogradu, u Rakovici, ne pada mi napamet. Tamo mi jedna ćerka u kući, sin je vani u Belorusiji, ćerka jedna u Kruševac, jedna u Paraćinu, dve u Beograd, mi ovde. Ne, ni ja ni suprug ne pada nam napamet, veruješ li. Tu smo rođeni i tu ćemo umrjeti.
Sinu se ne mili kad dođe ovde da se vrati za Belorusiju. Veruješ li mi da mu se ne mili. Nije došao u Beograd da ovde ne dođe, nije došao, nikad, nikad. I to kad će da krene njemu suze krenu. Kažem šta je sine, pa tamo ima život, ima svoju firmu, život ima u Belorusiji samo takav. Ali kaže majko, ovo nema nigde.
Ja sam 51 godinu ovde u Sigu, 51 godinu sam udata, nikad pola reči sa nikim imala nisam, nikad, ni ja ni suprug, ni deca, nikad, i zato smo se rado i vratili. Nema čemu da se plašim, čistih što kažu ruku, čistih obraza, šta ima, kome da se plašimo.
Pa imamo oko pet ektara. Jedan ektar ne obrađujemo, to nam je daleko od kuće, on ne može da hoda. To dajemo koliko da ne raste batalak što kažu, a inače ovo sve sami obrađujemo.
Ivan Miljković: Velja Jašović najstariji je stanovnik ne samo Sige, već i ostalih povratničkih sela. 92 leta broji, a 72 je u braku sa Milankom u kome su izrodili petoro dece. Pamti mnoge ratove, poslednji je veli bio najteži, morao je da beži iz sela i ostavi kuću. Bogu zahvaljuje što se brzo vratio.
Velja Jašović: Bežali smo odavde, sve sam ostavio, i ovce i konje i krave, sve sve. Nismo ništa poneli, samo koliko da jedemo. Kako može biti bolje kad je ovo treći rat? Ovde su mi bili Nemci, Italijani, znao sam bolje italijanski i nemački nego srpski.
’65. godine otac mi je prepisao imanje. Mi smo tri brata živi, dva su umrli, i ja sam dao braći. A otac mi kaže pa sram te bilo, što im daješ? A što? Pa oni imaju platu, sutra imaju penziju, a ti čuvaš ovce, kad ostariš, gledaćeš u nebo, neće niko da ti da. Zvali smo roditelja babo. Ja da radim, moja deca da jedu, oni ne, ne može. Ja sam braću đecu školovao, udao, evo i danas su doktori, živi. Ne smeš decu da odvajaš, nije važno da li je on siromah ili bogat, nek si ti čovek.
Od poljoprivrede mi ne možemo ništa. Mi ne možemo jedno jaje da prodamo, neće da kupe od nas. Džabe da daš, oće, i to grabi ko će prije da uzme. Bacamo krompir, bacamo ovo, bacamo jabuke. 2-3 hiljade jabuka ne mogu da prodam, ispečemo rakiju. Neće Albanci da kupuju, sada oni gazduju. Politika.
Slavica Jašović: Narod ispašta a politika vlada, eto to, ništa drugo. Inače mi, narod, mi smo sirotinja ni krivi, ni dužni, mi ispaštamo, a oni rastu kako hoće. Nije svejedno ni ovde da ti kažem. Ja nemam penziju, samo muž. Nije svejedno ni da se živi ovde, ja da nemam pomoći od dece, on samo kutija lekova mu je 4.500, jedna, a plus ove druge. Mi dajemo oko 100 eura svakog meseca za lekove, za lekove samo, a gde je drugi život, da se pojede, popije, struja, voda, to već da ne pričam. Ali opet, sin pomaže, pa izglavi se nekako. Inače, nije lak život ovde, kad nema šta da zaradiš.
U početku nisu smeli da se jave, a sad dođu, i popiju kafu i pričaju. Peć je mogu da ti kažem najmirnija od svih gradova na Kosovu. Veruješ li da više put kažu što neće ono staro doba da nam se vrati, i oni željno bi nas priželjkivali ovde da dođemo, da se vratimo. Nema ni njima bez nas, pa i nama bez njih, ono najiskrenije da kažem.
Ivan Miljković: Iznad sela je izvor vode, meštani tvrde lekovite, ko ne veruje neka proba. Ako ništa drugo bar će mu pogled ispuniti lepota pećke ravnice u daljini, i to je lek. Odatle put vodi do zidina drevne crkve Svetog Dimitrija. Kada je selo paljeno i bogomolja je minirana, a groblje razrušeno. O slavnoj prošlosti ovog kraja, crkvi i izvoru priča Radovan Dašić. Radovane, koliko je star ova česma?
Radovan Dašić: Česma kao česma, tj. izvor, vodi direktno sa planine koja je iznad, koja se zove Rusolija, visine je 2386 metara. Ona direktno, ovo je čista izvorska voda, direktno vode do ovog mesta. Pošto sam se ovde rodio, i znam ono što su mi pričali moji roditelji, moje komšije, napravljena su dva korita. Jedno korito je odavno napravljeno da se pere veš, tu su žene prale veš. A drugo korito je napravljeno da se poji stoka, i za to je predviđeno, jer su u selo ljudi bave vekovima, bave se ovčarstvom. Skoro pola porodica odavde, ranije pre rata izdiže na planinu i gore kupe sir, kajmak, drva i onda kad se vrate ovde sa početkom zime, oni to sve prodaju na pijac, to je tako ranije bio običaj.
Ivan Miljković: Katuni, jel’ se tako zove to kad odu…
Radovan Dašić: Planina, mi kažemo planina, a u Crnoj Gori se kaže katuni.
Ivan Miljković: A Crna Gora je bukvalno iza brda?
Radovan Dašić: Pa ova planina je na međi sa Crnom Gorom. Ova planira se zove Rusolija, pravilni naziv njen kako je zaveden na Guglu je Žljeb, planina Žljeb, i to je bukvalno netaknuta planina, a gde ima mnogo borovnice. I dosta Albanaca koji žive na toj planini su se naselili u Peć sa te planine i sa jednog mesta koje se zove Lipa, dok to nije slučaj sa Srbima i sa Crnogorcima. Srbi i Crnogorci su se naselili ovde iz plemena Bratonožići koje je kroz vekove od doba Turaka iznedrilo sve vojvode, serdare Nikolaj Velimirović, vladika čuveni, Momčilo Đujić je iz Bratonožića plemena, to je srpsko pleme u Crnoj Gori. Takođe dinastija Obrenović, Miloš Obrenović, otac Miloša Obrenovića Teodorović Mihailović je iz plemena Bratonožića.
Ovde jedan euro državnog novca nije uložen, ovo su sve seljaci pravili. Seljaci su pravili sa planine korita, sve sa dve ruke, drvena jugove, seljaci su sve ovo napravili. Mi nismo političari, ali mogu da vam kažem punih usta da jedan jedini euro se nismo okoristili o nijednu državu. Kada su bili ratovi, jeli smo bukov list da bi preživeli.
Kada je u pitanju ovo selo, hrabro, junačko, oni mogu nas da ponize i jedni i drugi, znači mogu da nas ponize isto koliko mogu ovu planinu od 2386 metara da spuste. Znači ne mogu.
Ivan Miljković: Dobro, lepe si mi stvari ovde ispričao o ovoj česmi, i onda smo otišli daleko u istoriju, i mnoge sam stvari sad ja prvi put čuo od tebe, naučio od tebe. Da me povedeš do seoske crkve, verovatno tamo ima još mnogih stvari koje treba da čujem.
Radovan Dašić: Naravno, koje su prava istorija i misterija.
Ivan Miljković: E ako je tako, ajde.
Ja mislim da je crkva na najlepšem mestu iznad sela, vidi koji tu pogled puca na Peć, tamo je Peć, jel’ tako, ono ispred nas? I trebalo uložiti malo napora popeti se do ovde.
Radovan Dašić: Pa, zahtevno je.
Ivan Miljković: Crkva je srušena, zatičemo samo jednu stranu zida, eto da opišemo malo slušaocima, ali ljudi iz Sige svakako ovde dolaze kojim praznikom?
Radovan Dašić: Pa ljudi ovde dolaze, meštani kako iz ovog, tako i iz okolnih sela kada su neki praznici, kada je Vaskr, za Božić, s tim što nije to u nekom velikom obimu.
Crkva se zove crkva Svetog Dimitrija. Podignuta je za vreme Svetog Save. Ovi raniji seljaci koji su tu živeli, koji tu žive još, kažu da je iz vremena kada su građeni svi manastiri po Kosovu, kao što su Pećka patrijaršija, manastir Dečani, Gračanica, Ljeviška, iz tog doba da je. Mada kako su prolazili vekovi, tako su i razne okupacije, ili kako se to već zove, ona je podizana, rušena, podizana, rušena, i uvek su je, isto kao što je slučaj i sa česmom, uvek su je seljaci, što bi rekli popovi, hristoljubivi i vernici, uvek su je seljaci podizali. Nikad u ovu crkvu nije ušao jedan euro od državnog novca ili neke investicije, i zato je crkva tako u stvari bogatog ali siromašnog izgleda.
Ivan Miljković: Kad je srušena?
Radovan Dašić: 1999. godine kada je bio rat na Kosovu. Zapaljena je pa je minirana, mada evo i posle 23 godine ona i dalje čvrsto stoji. I ja duboko verujem u njenu obnovu, jer dok se ne obnovi crkva, dok ovo ne bude ličilo na nešto, da ljudi ovde mogu da dođu na liturgiju, da se krste, da se venčavaju, nema života ni za porodicu. Dok su god crkve u pepelu i srušene, ne može da se gradi ništa pre toga.
Mi smo uvek od svog rada živeli od zemljoradnje, i dan-danas živimo. Nismo skloni, zato možda što smo pravi Srbi i ljudi, nismo skloni da pružamo ruku i da prosimo, nego tako kad doživimo izdaju, kao što smo doživeli izdaju i za vreme komunizma, kada su nam opljačkali svu stoku, kad pritegnu sa svih strana idemo u šumu, jedemo bukov list, ali nećemo da tražimo, jer nam to naš obraz i naše dostojanstvo ne dozvoljava.
Ali opet Božji blagoslov nas nije napustio. I što su nam više palili kuće, i što su nam više palili i lomili spomenike, vidite da je sve polomljeno, Bog je na nas izlivao samo veće blagoslove i blagodati kroz porodicu, kroz lične uspehe i tako. Jer, mi gledamo da ne uđemo u konflikt sa Bogom, sa Božijim zapovestima, da mi nekome loše nešto uradimo, a to ako nama neko nešto uradi, ako dođe pa nam zapali čitavo selo, pa nam polomi sve grobove, pa nam sruši crkvu, ne treba njima veće kazne, jer sveto mesto ne sme da se pipne.
Ivan Miljković: Odvažni i snažni dok se uzdižu pod oblake, prkose vetru, studu i kiši, kakvi su vrhovi Rusolije, takvi su i ljudi koji podno nje žive. Loše je dolazilo, ali i prolazilo. Oni će ostati da pamte, čuvaju i podsećaju da zavet predaka ostave u amanet potomcima.
Radovan Dašić: Mi nismo političari, ali mogu da vam kažem punih usta da jedan jedini euro se nismo okoristili o nijednu državu.
Slavica Jašović: Politika. Narod ispašta a politika vlada.
Velja Jašović: Mi ne možemo jedno jaje da prodamo, neće da kupe od nas.
Slavica Jašović: Nema ni njima bez nas, pa i nama bez njih, ono najiskrenije da kažem.
Radovan Dašić: Znači mogu da nas ponize isto koliko mogu ovu planinu od 2386 metara da spuste. Znači ne mogu.
Sa Metohije iz sela Siga priču je doneo kolega Ivan Miljković.
Audio: https://rts.rs/upload//media/2023/4/19/13/57/991/1442407/magazin1905.mp3
