Научници су открили мождане сигнале који показују количину бола коју особа трпи и надају се да ће то отворити пут ка новом начину лечења оних који трпе хронични бол. То је први пут да су научници декодирали мождану активност која се налази у основи хроничног бола код пацијената, због чега се надају да би стимулационе терапије мозга, које се користе код Паркинсонове болести и тешких облика депресије, могле да помогну и људима који трпе неиздржив бол.
„Научили смо да хронични бол може успешно да буде праћен и да се предвиди током свакодневних активности, попут шетања пса или када устану ујутру“, каже Прасад Ширвалкар, неуролог и вођа истраживачког пројекта на Универзитету Калифорнија у Сан Франциску.
Упркос томе што је стање хроничког бола довело до праве епидемије издавања опиоида и других аналгетика, не постоји ниједан медицински третман који директно лечи стање, што је натерало стручњаке да потпуно ревидирају постојеће начине лечења хроничног бола.
Ширвалкар је заједно са колегама у новом истраживању, објављеном у часопису Nature Neuroscience, хируршки уградио електроде у четири пацијента са стањем хроничног бола које је почело након шлога или губитка уда.
Уграђени уређаји су такође омогућавали пацијентима да на притисак дугмета снимају активност у предњем цингуларном кортексу и орбифронталном кортексу.
Неколико пута током дана, волонтери су замољени да испуне кратке упитнике о снази и типу бола који трпе, а потом и да сниме тренутну активност мозга.
Са информацијама од пацијената и снимцима мождане активности, научници су схватили да могу да направе алгоритам да предвиди бол на основу електричних сигнала у орбитофронталном кортексу.
„Развили смо објективан биомаркер за тај тип бола“, навео је Ширвалкар.
Фундаменталне разлике између хроничног и акутног бола
У одвојеном истраживању, исти тим утврдио је да се различита мождана активност јавља код кратког, акутног бола, попут оног када се неко опече. Њихови закључци могу да помогну у објашњавању зашто су уобичајени аналгетици мање ефикасни у третирању хроничног бола него акутног.
„Хронични бол није само дуготрајнија верзија акутног бола, већ је фундаментално другачији у мозгу. Надамо се да ћемо, како се наше разумевање буде повећавало, моћи да развијемо персонализоване терапије мождане стимулације за најтеже облике бола“, истиче неуролог.
Открића америчких научника могла би да имају примену у клиничким испитивањима која се већ спроводе.
Стимулација дубљих делова мозга шаље електричне пулсеве у мозак како би прекинула проблематичне сигнале. Пошто подразумева операцију на мозгу, та врста терапија је увек последња опција, али се и као таква користи код оних који пате од Паркинсонове болести или тешких облика депресије.
Да би била ефикасна, међутим, доктори морају да прецизно знају које сигнале да циљају.
Извор: РТС, GUARDIAN
