После више од стотину инсценација у бројним позориштима, црна комедија Душана Ковачевића „Урнебесна трагедија“ премијерно је стигла на Велику сцену националног театра у режији Јагоша Марковића, а његова прича о нашој наопачке изврнутој стварности, „кљакавим“ чудацима који је стварају, живе у њиој и немају снаге да је промене, показала се актуелнијом сада него пре тридесет пет година када је написао. Гледао сам ову представу са посебним осећањем трагичности свега овога што нам се догађало последње две недеље, јер је „Урнебесна трагедија“ у суштини прича о одрастању једног дечака у фамилији која није баш како треба. И тад кад сам је писао имао сам тај осећај да је породица епицентар нашег света, а данас је то осећање још убедљивији. Заста мислим да у каквој породици одрастете, такав ћете бити човек – каже за Данас Душан Ковачевић, који је био у публици на премијерном извођењу представе у Народном позоришту 15. маја.
У време настајања ове приче, стање на просторима бивше Југославије било је веома неизвесно и одржавало се на менталну, социјалну и сваку врсту сигурности живота у породици, а ако немате нормалан живот у породици, како истиче, ви сте трагичан човек.
– Породица може да има двојако значење – као наша породица, фамилија у оквиру куће, а земља, друштво, држава је наша велика породица. И када се у те породице десе трагични догађаји, а ово је више од трагедије што се догодило у школи „Владислав Рибникар“ и околини Младеновца, мате осећај да сте изгубили неког блиског и јако драгог. У исто време, ако сте нормални, имате одговорност што неког нисте спречили да почини зло, тако да је у мени и осећање сталног питања шта смо могли да учинимо да се тај ужас не догоди. По степену тог осећања трагичности ово можда спада, рекао бих, у три – четири најтрагичнија догађаја у мом животу, рачунајучи ту и одлазак ближњих, и све оне трагедије које смо ми доживљавали, јер је овде реч о деци – сматра Ковачевић, додајући да је рат најстрашније зло у историј човечанства, да људи страдају и гину, али да и у трагичности има разлике.
– Када се у, такозваном, мирнодопском добу догоди такав масакр и такав ужас да дете побије децу, своје другаре у школи, онда се осећате поражено. Имам мучнину у стомаку од како сам чуо прве вести која не пролази. Како дани одмичу тај знак питања да ли смо нешто могли да учинимо је све већи, и мучнина је све већа. Јер, нажалост, имао сам контакт са две фамилије које су изгубиле децу, тако да је то додатни ужас.
У драми „Урнебесна комедија“ једна криво „насађена“ породица која је и симбол нашег исто тако „искривљеног“ друштвеног миљеа, забављена је сопственим проблемима, међусобним окршајима, свађама, расправама и поделама, и не бави се одрастањем свог сина. На наше питање колико ми данас размишљамо у породици, у школи, у друштву, у јавном животу, у медијима какве примере својим поступцима дајемо деци, Ковачевић каже:
– Кад тако степенујемо, основна ћелија нашег постојања је породица. Не може нико да ме убеди да из породице у којој су људи васпитавани да буду добри, да је добро највећа врлина, да је емпатија нешто што човек мора да негује, да је развија и да је никад није довољно, може да крене неки ужас, и да за тај ужас сада оптужимо неку већу инстанцу. Јер, у оба трагична случаја која су се десила као непојмљиви ужаси, стоји чињеница да је у обе куће био арсенал оружја, као да су нека војна формација. Једноставно није нормално да у кући буде наоружања за једну војну јединицу – сматра Ковачевић.
– Како је то могуће, ко је дозволио да неко региструје или не региструје толико оружје? А знало се да то оружје постоји, да дете од тринаест година иде у стрељану и вежба, и да јако тежак пиштољ за пуцање савлада толико да може са петнаест метара да убије човека. То је ипак породица. И кад сада кажу да ће држава то да реши, она ће да реши једним делом, акцијом враћања оружја која је једна од кориснијих, јер је до данас, по подацима, враћено око петнаест хиљада, што пиштоља, што другог наоружања, и скоро милион метака!
Ако се до краја акције, каже Ковачевић, врати педесет одсто оружја из кућних „залиха“, за Србију ће то бити велики успех, јер оно у разним приликама може да се злоупотреби сваког тренутка.
– Стварно сам у осећењу великог личног пораза, не знам то себи да објасним. Јесу моје драме у жанру комедије да би то чудо које живимо могло да се гледа и да се трпи, али, суштина тих комада је, као и у „Урнебесној трагедији“, политика и расправа. Ту је прича о комунизму и антикомунизму, али са неподношљивом атмосфером у којој одраста дечак од дванаест година. На крају, он изгуби идентитет, јер га у породици слуде до те мере да у последњој сцени десет пута поставља и понавља питање: ко сам ја. Јер, у његовој фамилији му кажу да он није он него да је усвојен. Тај дечак, Невен, тако слуђен, може сутра да направи свашта. Могао је овај комад да се заврши и тако што тај дечак узме један од оних пиштоља који се вуцара по сцени и да побије фамлију. Јагош Марковић је направио јако добру представу, ја сам се нагледао својих представа у животу, ово је била једна од бољих. Сценографија је фантастична,импресивна, глумци су маестрални, играли су са толико енергије, страсти и убеђења.
Уназад тридесет година и више, нашој јавности се звецка оружјем, сведоци смо убистава на улицама усред дана, крвавих обрачуна криминалаца, злочина над женама, са највишег државног врха се говори о машинама за млевење људског меса надомак Београда…
Мислим да је ово што се догађало код нас последњих деценија последица константног рата или претње ратом. Морамо колективно да се лечимо и колективно да преузмемо одговорност, и да нико поједнилчано не може очекивати да ће његов проблем да реши нека власт. Сутра ће се променити људи који су данас на власти и доћи ће неки други, ја сам доживео толико тих промена и знам како то изгледа. Само комад „Урнебесна трагедија“ је „прошао“ кроз пет држава и неколико власти. Писан је у великој Југославији, па је онда била мала Југославија, па конфедерација, па савез са Црном Гором, па Србија. Не помераш се с места, а живиш у другим земљама. Све је то баш апсурдно, али ми из тог искуства нисмо довољно научили. Међутим, ово што се сада десило је последњи аларм и последња велика узбуна која се зове призивање памети.
Сада мора свако од нас појединачно да учини нешто за себе, прво да себе доведе у ред, па почевши од себе да онда иде у разговор са ближњима, па у колектив где ради, међу пријатеље с којима се дружи, да се мало реорганизујемо, да се саберемо, и да превазиђемо те поделе које су сада постале екстремне – каже Ковачевић, подсећајући да је још пре двадесет година написао књигу „Двадесет српскиг подела“, и да их је врло озбиљно изучавао.
– Скоро цео живот сам се бавио политиком, јер сам имао среће да 1968. упишем Филозофски факултет. Сад замислите, тад смо се јурили по улицама, а ја сам те године кад сам дошао на студије у Београду знао само две улице. Последица те моје јурњаве је била да 1969. изгубим студентски кредит од кога сам се издржавао у Београду. И онда сам три – четири године живео од ваздуха и од воде. Касније, кад су дошле деведесете године и кад смо се јурили по протестима, бар сам знао београдске улице. Моје сећање је јако дуго, хвала Богу, доживео сам неке године, већина мојих пријатеља није. Већина је услед тог суицидног живота отишла на онај свет раније, ко је дочекао да доживи 70. годину осећао се као врло стар човек. И ако нас не опамети ова трагедија са нашом децом, ако не схватимо да смо сви одговорни, да сукоби и поделе изазивају нове сукобе и да морамо да будемо максимално толерантни и да разговарамо, нема нам помоћи.
Како истиче Ковачевић, поред свих проблема које имамо, почевши од економских, глобалних, рата у Украјини који се прелама преко нас због недефинисане политике шта ћемо да радимо и како ћемо да се определимо, до чињенице да нам један део куће тиња на Косову, да је потпаљен, и да је само питање да ли ће то неко да угаси или ће тај пламен да захвати целу кућу, стигли смо и до ове најстрашније ситуације.
– Живимо у сталном стресу, људи су иначе несигурни и уплашени генерално, а сада се плаше да своју децу пошаљу у школу. Знам из фамилије колики је сада њихов страх. А и деца су јако уплашена кад крену у школу, јер више не знају с ким седе у клупи и с ким се друже на одмору. Треба би да будемо свесни колико је све то мучно, и да морамо колективно да се лечимо, да се реорганизујемо, саберемо, и да схватимо где смо стигли – истиче Душан Ковачевић.
Дошли смо до саме границе нелогичности и апсурда
Главни јунак „Урнебесне трагедије“, дечак Невен, изгубио је идентитет, слуђен је, и више не зна ко је. На питање имамо ли ми, старије генерације, одговор ко смо данас, Ковачевић каже:
– Ми смо у потрази за идентитетом. Имамо толико историјског искуства и тако добру учитељицу као што је историја, али то као да нам није довољно, често занемарујемо те лекције. И кад ми неко прича о политици, мени је од политике мука, јер су сви моји комади политички. А и све наше поделе сам озбиљно изучавао, бавио сам се њиховим узроцима, последицама и све сам их разврстао.
Балкан је периферија неког света, на Балкан се вековима гледа пежоративно, он служи за поткусурвање великих сила – кад људи треба да ратују на једној страни, онда су са овима, и ратују против оних. Злоупотреба народа је одувек била велика, границе су се померале вековима, тако да живимо у неуређеном високоризичном простору, и наравано, у сред тога долазе наше чувене поделе, које су сада, нажалост, опет ескалирале, и умножавају се као зечеви – објашњава Ковачевић.
– И уместо да се призовемо памети, ми се распамећујемо. То је цинично, апсурдно и ружно, али се бојим да је делимично и тачно, јер смо дошли до саме границе нелогичности и апсурда.
И то је та, једна од линија комада „Урнебесна трагедија“ коју смо поменули; у потрази за изгубљеним идентитетом. Друга линија је насиље које се трпи у породици, а у некој позадини је и поприлично тужна слика о судбини једног позоришта које се због нагомиланих проблема, углавном социјалних, гаси и претвара у нешто што нема никакве везе са уметношћу – каже Душан Ковачевић.
Радмила Радосављевић
Извор: Данас
