Изостанак правовременог реаговања националне елите на црни правни сценарио „француско-немачког плана“, довео је до тога да и услови свакодневног живота Срба на Косову и Метохији постану неиздржљиви
Хроника најављене предаје 14.
Србија се налази између жалости и потмуле претње заоштравања унутарполитичких прилика до граница грађанских сукоба. Део опозиције (Ћута) надају се постепеном попуштању власти, са друге стране, из табора владајућих чују се и наговештаји да би опозиција могла да буде потиснута са улица као што је почишћена из медија.
Патријарх позива на Спасовданску литију све грађане престонице, уједињене у молитви за мир, без међусобних сукобљавања. Сутрадан по Спасовдану очекује нас „највећи икад“ Вучићев митинг.
У тој ситуацији, НАТО снабдевање косовске војске Барјактарима, отворене ратне претње из Приштине, експропријација српског земљишта на северу Косова, малтретирање угледних Срба, попут Живојина Ракочевића, од стране приштинске полиције, показују да свакодневни услови живота Срба на Косову и Метохији постају све неиздржљивији.
Наше безбедносне, политичке, привредне и културно-просветне елите нису показале правовремени одговор на црни правни оквир за Србију у „француско-немачком предлогу“. Сада су због тога, криве пред историјом, али су криве и за више од тога: попуштање пред аутодеструктивним авантуризмом једног човека у Београду и препуштање косовско-метохијских Срба на милост и немилост шовинистичке Куртијеве клике.
Ова последња, пошто је успешно дезавуисала српску локалну самоуправу, вероватно спрема други корак: интегрисање у косовски систем образовних, здравствених и културних установа, које су се до сада налазиле под управом и финансирањем из Србије. Ако успеју у том кораку, Србима остаје врло мали избор: отићи из постојбине или постати „лојални грађанин“ Велике Албаније, Албанац у политичком смислу.
И најава одржавања редовног заседања Светог Архијерејског Сабора у оваквим приликама остаје „испод радара“ јавности. Сабори су у време Блаженопочивших патријараха Павла и Иринеја, знали да упуте очинску реч српском вернику и домаћој и међународној јавности о Косову и Метохији. Не треба унапред сумњати, да ће под патријархом Порфиријем, како брине (?) један београдки лист изразитог антицрквеног усмерења, глас владика о КиМ бити „утишан“. Али, признајемо, зебемо од питања: хоће ли бити неког у данашњој Србији да тај глас, макар и „утишан“, чује?
Александар Живковић
