Улога умјетности и културе у формативним годинама младе философкиње и новинарке Бојане Шојале била је двосмислена. Још у основној школи је у умјетности тражила оазу слободе и отпор бескрајној досади непрекидног боравка у школским клупама по 45 минута, најмање пет пута на дан.
„Умјетност је ту за мене била непослушна послушност и послушна непослушност – бунтовништво које лукаво отрежњује и опија, дестабилизује поредак привидним потчињавањем. Kад боље размислим, можда би тај први сусрет са доживљајем умјетности као ванредним искуством требало тражити и много раније – када сам као дијете први пут гледала представу, сједећи на струњачи у првом реду“, прича Шолаја.
Било је нечег, каже она, готово магијског у том стајању на линији која одваја простор игре од збиљског живота, и неке интуиције појачаног интензитета тог “нечег” што нам свакодневица скрива, мамећи нас, парадоксално, истовремено ка том Скривеном. Рани доживљаји тог типа, за њу, касније иницирају потрагу за начином „да се тај интензитет раскрије негдје у стварности која нас сусреће или да се макар пренесе са сцене у драматургију личног и друштвеног живота“.
Срећно је доба када се још вјерује да је довољно пуцнути прстима, замахнути четкицом, наоштрити оловку, па да та искуства буду могућа, присјећа се она – „Послије се дешавају суочавања са наличјем савремене културе – њеном декаденцијом, неаутентичношћу, претварањем стваралаштва у пуку професију, јефтиним мијењањем провокације мејнстрим пропагандом, репродукцијом истог тамо гђе треба да се прави простор за упад Другог. Kада се та слика коју сазријевање неминовно отвара пред свима који се још усуђују да виде, чују и мисле судари са оном жељом за игром, слободом и аутентичним искуством уопште, добија се конфликт из којег је тешко изаћи. Неки одустану под притиском, прихвате правила игре или пропадну. Други ничеански управо у својој слабости нађу своју (стваралачку) снагу. Вријеме на крају пресуди ко је од каквог материјала.“
Бојана Шолаја се у свом раду значајно бави културном сценом Црне Горе. О њој извјештава, препричава, критикује и продубљује њено значење. На питање шта је култура научила о положају жене у нашем друштву она одговара да амбијент у којем смо живјели у деценијама за нама, а које су цјелина досадашњег животног вијека њене генерације, вриштао је неслободу и репресију према свима који мисле и живе другачије од владајуће групације.
„Парадоксално, та потчињена позиција је управо била и оно што нас је уједињавало и неутралисало привремено наше разлике, колико год велике и радикалне некада биле. Једноумље система и непроходност за било какву другост, онемогућавало је да видимо једни друге у нашим разликама, а још мање је оставило простора да те разлике једни код других прихватимо и заволимо“, објашњава она.
Шолаја вјерује да иста матрица важи и за родна питања у посебном случају – „Не треба потцјењивати изворне интуиције наше културе, кроз коју је већ нуђен један богат спектар визија жене – ваљало би им се вратити и промишљати о њима у контексту времена у којем јесмо.“
Треба, сматра она, избјећи инстант рјешења, шаблоне и униформе које смо као жене данас позване да подражавамо, раскринкати псеудорјешења која нас експлоатишу под плаштом еманципације. Жена, по њеном убјеђењу, треба да презре све покушаје поопштавања и прихвати себе као личност, да ослушкује властиту перспектву и да се упозна што боље са свиме што је учествовало у њеном конституисању.
„Само тако се могу створити услови могућности за њено истинско самоодређење и скок ка аутентичној егзистенцији.“
Умјетност, уколико то збиља јесте, а не само инструмент владајуће идеологије и пука репродукција општих мјеста, треба да нас испровоцира да промијенимо угао посматрања, освијестимо аспекте нас самих и друштвене реалности које су нам до тада биле непознате, истиче саговорница Зумирај.
“Потребне су нове уши за нову музику”, а те нове уши се образују управо кроз умјетност.“
Она каже да живимо у друштвено-историјском контексту чије је обиљежје неутралисање свега индивидуалног и личносног у корист неког апстрактног “општег”.
„Вјерујем да су истинска равноправност, или још боље, солидарност и заједништво, могући само тамо гдје се отвара простор да срушимо сва поопштавања како бисмо успјели да видимо једни друге у нашој јединствености и непоновљивости.“
Још је љепше, наставља она, када схватимо да је управо та јединственост могућа само онда када смо једни-за-друге, а не једни-против-других.
Она се осврће и на философију Емануела Левинаса која, како каже, пружа добар увид у ту другачију, на први поглед нову, а заправо изворнију визију односа од оне на коју смо навикли у друштву заснованом на принципима моћи, силе и посједовања. Поменути философ, уз све неостатке и те позиције, нуди једно поимање релације које уводи у игру претпоставке које су жени ближе, а које нису могле да дођу до изражаја у прекомјерју супротног, иако у широј слици гледано не и супротстављеног, мушког принципа.
По њеном мишљењу, медији и културна сцена су прилично униформи у програму жене које нуде. Оно што се разликује је управо поглед грађана, и што је важније, грађанки на те поруке, поручује Шолаја.
“Склона сам да вјерујем да је неопходно да медији и култура у цјелини буду мање агресивни у наметању одређених стандарда женама, из којег год корпуса да долазе. Сматрам да је неопходно оснажити жене да се слободно опређељују према тим порукама, па би медији и културни ђелатници требало да препознају своју улогу у креирању амбијента у којем жена неће бити ускраћена за слободно опређељење у погледу њеног идентитета и улоге коју ће у складу са тим идентитетом у друштву преузети, нити осуђивана због тога, какво год оно било“, закључује.
Извор: zumiraj.me
