Мит о Бранимиру Џонију Штулићу, који је прославио 70. рођендан, не бледи ни деценијама после његове добровољне изолације. Захваљујући песничком таленту због ког га сматрају југословенским Диланом, хармонијама као код Битлса које оплеменио народним мелосом и личној харизми, сматра Мухарем Баздуљ.
Један од најзначајнијих аутора југословенског рокенрола Бранимир Џони Штулић прославио је у уторак, 11. априла, 70. рођендан. Иако деценијама живи у добровољном егзилу у Холандији, фронтмен Азре и данас изазива посебну пажњу публике тако да су готово сви медији од Вардара до Триглава обележили улазак Џонија у осму деценију.
Сам Штулић је на свој јубиларни рођендан објавио песму „Седна мома на одрето“ на свом Јутјуб каналу.
Седамдесети рођендан Џонија Штулића – мит који траје
Велики поштовалац Штулићевог дела, писац и новинар Мухарем Баздуљ каже за „Орбиту културе“ да се током година мит о Џонију променио, између осталог и зато што је 70 година у западној традицији крајњи маркер старости.
„У Библији се каже да је Бог човеку дао 70 година живота и то је нека доб патријарха, што би се рекло. Међутим, данас кад видимо да су на глобалном плану најактивнији рокери старији од Џонија, од Ролингстонса до Бруса Спрингстина, и то се на неки начин променило. Не значе више ни године оно што су некад значиле“.
Карактеристично за Џонијев данашњи статус је да је његова изворна публика која га је гледала на концертима и пратила албуме Азре у реалном времену, на неки начин остарила. Његови прави фанови су остали верни његовом опусу и баштини, док су се „сапутници“ врло лако откачили од Џонијевог мита и у њему виде само једну од фигура сентименталног југословенског васпитања.
„Занимљиво је да се појављује једна млађа генерација људи од тридесетак година који се нису ни родили кад је он отишао у Холандију и престао са мејнстрим учешћем на естради, који на неки сличан начин доживљавају његове песме. Као и што се сваки мит мења, и Џонијев се мења тако што долазе нове генерације које имају нови угао гледања на то, а они који су га раније слушали задржавају исти предзнак који су имали“.
Југословенски Дилан оплеменио песме Битлса
Баздуљ сматра да је поређење Џонија са Диланом на месту, јер он још од почетка осамдесетих важи за једног од највећих песника југословенског рока. Међутим, то није једини разлог великог комерцијалног успеха Азре. С једне стране ,он је веома јак чисто лирски и песнички, што се видело и касније кад је писао књиге и текстове које није ни покушавао да углазби.
Сигурно би био јако добар песник и да је писао само „поезију за папир“ што се данас види по томе да се неки његови стихови употребљавају у свакодневном разговору, а да људи често не знају да су његови. Друга ствар, не мање важна је његова композиторска и музичка величина. Његове мелодије и оркестрације су много комплексније него што на први поглед изгледају и он је неку врсту хармонија карактеристичних за Битлсе оплеменио неким нашим народним мелосом. „Трећа ствар је Џони као харизматична фигура, што опет има два слоја. Први је начин на који је наступао – количина енергије, фреквенција наступа и потпуни фанатизам на бини, и што је повезано с тим, његова јавна и политичка фигура – изјаве које је давао и ставови које је заступао. И то су три стуба на којима тај његов статус почива“.
Глас маргине – Џони и Синан
Позоришни редитељ Горчин Стојановић изјавио је својевремено да су само Џони и Синан Сакић могли да на три бандере да налепе најаву концерта и да напуне било који простор у бившој Југославији. Баздуљ сматра да је та изјава тачна и да су Џони и Синан пунили сале и стадионе и без маркетиншке кампање зато што су пребацивали и до оне публике за коју култура у најширем смислу није питање статуса.
Већина, чак и естрадних звезда, а нарочито из уметности попут позоришне и филмске у контексту премијера, подразумевају једну врсту социјалне етикеције. Али постоји и један део публике, нарочито људи које елитисти данас називају крезубима, реч је о људима из предграђа, ни из села ни из града, који практично немају свој глас у јавности.
„Ти људи такође траже свој глас у јавности и друштву, јако су осетљиви на лажно представљање и они у реткима препознају да су стварно њихови. У том смислу Горчин Стојановић је направио добар спој код њих двојице, јер колико год они били у 99 одсто ствари друкчији, они заиста јесу били глас маргине. О таквим људима је Џони певао и такви људи су се у његовим песмама проналазили“.
Креативни маргиналац неће у пензију
Баздуљ који је четири књиге новинских текстова назвао по Џонијевим песмама – „Између крајности“, „Као и јучер“, „Филигрански плочници“ и „Криво срастање“, сумња да ће се Штулић пензионисати у осмој деценији. Џони је креативан човек, а креативни људи стварају док дишу.
„Мислим да ће Џони једну врсту креативног импулса имати док је жив. Чини ми се и да му одговара позиција коју има већ годинама где му је интернет помогао да из једне холандске провинције путем свог Јутјуб канала долази до слушалаца. Не верујем да ће се мењати тај канал комуникације и мислим да ће остати стално присутан на самоизабраној маргини са које већ неко време делује“, закључио је Баздуљ.
Владимир Судар
Извор: Спутњик
