У ударном термину, председник Макрон покушао је – без успеха – да смири гнев Француза због пензионе реформе коју је спровео
Француски председник Емануел Макрон синоћ јее, обраћајући се грађанима у ударном телевизијском термину из Јелисејске палате, требало само да призна да разуме шта се дешава у његовој земљи и да у нечему није успео. Народ би то прихватио. Уместо тога, Макрон је показао ароганцију која Французе жестоко љути, пише „Шпигл“.
„Жао ми је што није могуће постићи консензус“, рекао је Макрон мислећи на масовне протесте против његове пензионе реформе, коју више од две трећине свих грађана и даље не подржава. Нико не може остати глув пред демонстрацијама и захтевом за више социјалне правде, а нарочито не ја“, додао је председник.
То је, пише немачки лист у анализи политичке кризе у Француској, његовим критичарима улило наду да је председник схватио пуну димензију кризе кроз коју Француска пролази од почетка јануара. Јер проблем већ одавно није само подизање старосне границе за одлазак у пензију са 62 на 64 године. И свакако нису неколицина „лудих левичара“ који желе да запале земљу.
Оно што љути Французе, укључујући и оне који сматрају да пензиона реформа има смисла, јесте ароганција којом њихов председник недељама подстиче јавно мњење – и синдикате, са којима одбија прави социјални дијалог, упркос свим њиховим протестима.
Макрон није разговарао ни са једним од синдикалних званичника од 10. јануара, дана када је реформа објављена. Одбио је понуде лидера умереног синдиката ЦФДТ Лорана Бергера да направи паузу и разговара. То би било незамисливо у Немачкој, наводи „Шпигл“.
Макрон је демантовао „дијагнозу“ шефа синдиката да Француска доживљава „демократску кризу“ док је он још био на путу у Кину. Ако изабрани председник заврши најављени пројекат, то није демократска криза, рекао је он новинарима.
Али како то назвати када 76 одсто свих Француза у анкетама каже да демократија у њиховој земљи не функционише добро? А њих 64 одсто каже, иако је реформа сада усвојена, протести треба да се наставе?
Само неколико сати након што је Уставни савет прошлог петка прогласио реформу легалном, Емануел Макрон ју је у суботу увече прогласио законом. Са чисто уставне тачке гледишта, могао је себи да да више времена за ово. Што очигледно није желео. Опозиција је то протумачила као чин бахатости. Представници синдиката који су тражили разговоре говорили су о гесту попут подигнутог прста.
„Да ли ће ова реформа бити прихваћена? Не, очигледно неће“, рекао је председник у понедељак увече. Али она је била неопходна. Макрон сада жели да прогура још један пројекат и врати „елан нације“. Као и у другим кризама, он жели да „мобилише сву енергију“ за ово. „Шпигл“ оцењује да Макрон користи „чудно непристојан језик да поврати поверење“.
„Сада је пред нама 100 дана уверавања, јединства, амбиције и акције у служби Француске“, рекао је Макрон. Затим је најавио троструки план од 100 дана, као да почиње свој други мандат.
Радничка класа мора бити обновљена, рад боље плаћен, а богатство боље распоређено. Макрон тада најавио унапређење правосудног и безбедносног система: биће ангажовано 10.000 нових судија и створено 200 нових жандармеријских бригада. Такође жели да појача контролу против илегалних имиграната.
Жели да уведе више часова физичког у школе, систематски замењује пропуштене часове и боље плаћа наставнике. О да, и до краја 2024. ниједан пацијент не би требало да чека дуго у ургентним собама у земљи са стално недовољно особља.
Само неколико сати касније, удружење француских лекара хитне помоћи изразило је скепсу да се ова ситуација, за коју је познато годинама, одједном може тако брзо решити. Макрон је у неком тренутку говорио и о наочарима и слушним апаратима, за које Французи не би морали да плаћају. У том тренутку, пише „Шпигл“, његов покушај да умири земљу звучао је прилично очајно.
Председник није најавио ништа ново, ништа конкретно, већ „каталог жеља“, објаснио је лидер конзервативних републиканаца Ерик Сиоти.
Нажалост, очигледна непокретност председника је у оштрој супротности са гневом Француза. Сиоти и његови Републиканци виђени су као потенцијални парламентарци за владајућу странку, која након губитка апсолутне већине у скупштини више не може да усвоји ниједан закон без консултација са другима у парламенту.
То није први пут да Макрон даје обећања која не може да испуни. Чак и након кризе жутих прслука, рекао је да разуме љутњу људи и да је чуо позиве у помоћ. Многи разговори са демонстрантима променили су га, рекао је тада на конференцији за новинаре у Јелисејској палати. Он увек изговара ове реченице као да заиста верује у њих. Уследиле су милијарде у готовини. Али основни проблеми су остали, наводи лист.
То је једини проблем, људи му више не верују, он их не убеђује. Осећају се несхваћено када председник упореди њихову земљу са градилиштем Нотр Дама.
Други проблем је формулисао угледни и иначе прилично неутрални историчар и социолог Пјер Розанвалон у једном од бројних специјалних емисија у понедељак увече убрзо после Макроновог говора.
„Он уопште није говорио о кризи демократије. Где су одговори које даје онима који су на улицама и поново демонстрирају?“
Француска тренутно доживљава најгору политичку кризу од завршетка рата у Алжиру, упозорио је Розанвалон и додао да је веома забринут, јер се демократија не легитимише само уставно исправном применом чланова, већ се мора и живети.
Само неколико минута након Макроновог говора, контејнери за смеће поново су горели у Паризу, Марсеју, Дижону, Лиможу и Рену.
И пре тога, многи су изашли на улице са лонцима да протестују против председника и да гласно заглуше његов говор. Сасвим је могуће да ће се протести упркос свему смирити у наредним недељама и да ће се број учесника смањити.
Емануел Макрон би тада постигао оно што је желео: његова пензиона реформа ступила би на снагу од септембра. Али оно што остаје је хладан бес. А то може бити једнако опасно, закључује „Шпигл“.
Извор: rt.rs
