Вршњачко насиље не може бити третирано као посљедица родитељске неодговорности, евентуалног пропуста или немара у васпитању. Јер ако се политичка аргументација задржава на таквим оцјенама (што је случај нашег премијера), онда је то знак политичке неспособности да се решава проблема. Заправо, то је знак да политички систем апсолутно не разумије суштину проблема.
Оптуживање стриктно родитеља је домен апстракције, чак и предрасуде. Нико не може тврдити да је узоран родитељ гаранција да ће бити добро и његово дијете, или да је лош родитељ гаранција да ће бити лоше и дијете.
Вршњачко насиље је друштвени проблем, те се тако мора и препознавати. Зато је то посао за систем који није апстрактан, него конкретан ако је функционалан. Систем је извршни и законодавни оквир који мора да генерише нулту толеранцију на насиље сваке врсте, али систем мора да испита узроке и обим насиља и да сходно томе институционално реагује, превентивно, едукативно и сл. Примјера ради, што је нека девијантна појава више распрострањена, то значи да је и толеранција на њу већа. Тако континуитет вршњачког насиља у Црној Гори потврђује да је политички систем толерантан на проблем, управо га и не препознаје као проблем. Али, и сама чињеница да се иза вршњачког насиља, скоро без изузетка, тражи, па и измишља нека друга, вјерска или национална основа, свједочи да је тај вид насиља и политички профитабилан и пожељан. Онда је то само још један сигнал ужаса у коме живимо.
Вршњачко насиље се не може посматрати изоловано изван опште атмосфере насиља и агресивног друштва у коме живимо. Вршњачко насиље је специфично по томе што тежи да буде видљиво у неком социјалном окружењу. Вршњачко насиље је зато слика друштва које је омогућило да се насилник, управо, криминалац, вреднује као узор. Вршњачко насиље је по дефиницији морални и емотивни поремећај личности. Према томе, архиобразац вршњачког насиља није фигура родитеља, него фигура насилника, као „јунака” наших дана.
Извор: Милорад Дурутовић/Фејсбук