Од шире и уже фамилије, преко сунца, бога, слона, миша, па све до семена и племена – псовке су некад сочне, некад одвратне, али неоспорно маштовите.
Лингвисти се слажу да је српски изузетно богат псовкама у односу на друге словенске језике, а став према псовању је у Србији доста релаксиран.
„Особеност наших псовки заправо је разноврсност, коју не можемо наћи на другим словенским просторима“, каже Данко Шипка, професор словенских језика и примењене лингвистике на Државном универзитету Аризоне, за ББЦ на српском.
Пригодна псовка постоји готово за сваку прилику – тужну и срећну, али и све између, како за живо, тако и за неживо, а у српском их до сад нико није пребројао.
Иако могу да буду смешне и креативне, псовке су „често апсурдне“, примећује професор Предраг Крстић са Института за филозофију и друштвену теорију и аутор књиге „О чему говоримо када говоримо о псовању“.
„То су парчићи смисла, који преносе емоцију, али сами по себи не значе ништа“, додаје.
Чему служи псовање
Псовке играју читав дијапазон улога, увреда до комплимента – контекст је све.
„Могу да буду вентил за фрустрацију кад нам нешто не иде или да увредимо некога“, каже професор Шипка.
Подсећа да п**** ти материна „има једно значење кад га упутимо шрафу који неће да се одврне, друго кад је упутимо некоме ко нас је увредио, а треће када разговарамо са добрим пријатељем“.
Псовке понекад и зближавају људе.
„Када се користе као изрази присности, полази се од идеје да сте с неким толико блиски да можете све да му кажете, док бисте се с неким другим куртоазно разговарали“, примећује професор Крстић.
Додаје да је псовање неретко и начин за ослобађање од фрустрација.
„Савремени психолози кажу да је здраво псовати, уместо да изнутра кипти бес, али за мене је болно што као да немају у виду опсованог“, примећује Крстић.
Додаје да, иако псовке могу да буду израз присности, „није им то основна делатност у језику“.
(Бе)смисао псовки
Већина псовки „нема никаквог логичког смисла“, каже Крстић.
„Питање откуд идеја да изговарамо не само ружне речи, него речи узалуд, има и филозофску позадину“, оцењује.
Додаје да људи не размишљају о значењу када псују.
„За мене је најфасцинантија псовка марш у п**** материну, зато што је то најгора ствар коју некоме можете пожелети“.
Појашњава да се тиме изражава жеља да се опсовани никада није ни родио.
„Такорећи је клетва, можда најстрашнија од памтивека, и због тога ме је ова псовка посебно дирнула“, каже професор.
Култ и магија
Опсцене речи су јако старе, а корене вуку из праиндоевропске и прасловенске старине, појашњава професор Шипка.
„Имају везе са магијским ритуалима – оне су, макар у свом основном пореклу, врста врачања“, каже.
Руски семиотичар Борис Успенски сматрао је да је у основи псовке мит о светој свадби неба и земље, која води оплођењу, наводи се у књизи „Митолошки аспект руске експресивне фразеологије“ из 1994. године.
Актери псовки су Бог Неба – Громовник и Мајка Земља, а удар грома у земљу сматран је чином оплођења.
Проучавајући словенску етнографију, Успенски је утврдио је псовка код старих Словена била део разних обреда – како свадби и прослава, тако и ритуала везаних за земљорадњу, и разних магијских радњи за терање нечистих сила.
Према руским изворима из 18. века, учење деце псовкама спадало у саставни део васпитања, и доживљавало се као увођење у свет одраслих.
С временом, псовке су престале да буду део култа, а постале начин изражавања осећања у свакодневном животу.
Шта псовање открива о култури
Псовке показују шта се у култури вреднује, а шта осуђује, али откривају и степен конзервативности друштва.
Много је псовки у којима се помињу ужа и шира фамилија, примећује Крстић.
„А то је зато што отац, мајка, сестра и остали чланови породице представљају нешто важно, драгоцено, готово свето“.
У Србији се често псује бог, а у Шпанији неретко и црквени предмети, додаје професор.
„А то нам говори да религија у овим друштвима игра важну улогу“, каже Крстић.
Професор Шипка оцењује да српске псовке „осликавају патријархалну природу заједнице“.
„Највећу снагу имају, највише се осећају увредљивим, оне псовке које садрже мајку и сестру, дакле две улоге које треба да у патријархалној култури буду заштићене“, додаје.
Патријархат подразумева да је жена у подређеном положају у односу на мушкарца, а заједно са сексизмом представља неке од стубова традиционалног друштва, кажу социолози.
У Србији, патријархална оријентација међу младима је у паду током последње две деценије, а између 2003. и 2018. године, дошло је до њеног „постепеног опадања“, наводи се у истраживању из 2019. године.
Шипка сматра да су српске псовке „у великој су мери сексистичке“.
„Сексуалне преференције и понашање жене сасвим различито третирају од истог понашања мушкарца.
„Док за промискуитетног мушкарца постоји свега неколико негативно конотираних одређења, типа курвар, за жене их има безброј – радодајка, ку*ва, фа*фуља, лака женска„, наводи Шипка.
Сматра да је коришћење псовки код Срба „одраз опште релаксираности друштва“.
„Нама није ништа лепше него кад чујемо да дете опсује, а постоје и специфичне псовке типа ј**** ти миша, које се користе у обраћању деци“, наводи.
Регионалне разлике на Балкану
У различитим деловима Балкана разнолико се и псује.
Најмање псовки чује се у Словенији, каже професор Шипка.
„Они сами кажу да, кад треба да псују, користе или италијански или српскохрватски“, додаје.
Има и примера када псовка постане варијација на тему.
Шипка примећује да свуда на Балкану „може да нас ј*** отац“, као у примеру ј*** те твој луди ћаћа који те је направио.
Али, како додаје, само понегде, као у Црној Гори, „можемо ми да ј***** оца ономе којем псујемо“.
„За разлику од мајке, коју можемо да ј***** посвуда“, каже професор Шипка.
Крвавост псовки
Једна од специфичности српских псовки је што се у њима често помиње крв, наводи се у истраживању Марије Мандић и Љубице Ђурић са Балканолошког института Српске академије наука и уметности (САНУ).
Како појашњавају, често се користи ј**** ти крв, која служи за псовање чланова породице, односно људи са којима је опсовани у крвном сродству.
„Светски фолклор обилује мотивима савезништва потврђеног крвљу, од Индије до Европе.
„Крв представља саму личност, и зато било који чин с њом доводи до духовног и крвног сродства“, наводи се.
Реч крвав може да се упарује са читавим низом речи – сунце, бог, богородица, отац, мајка, али и са било којом другом која се нађе при руци.
Међутим, ништа слично готово да не постоји у другим словенским језицима, наводе ауторке.
Нема их руском и украјинском, али ни у чешком, док је у пољском преостала само једна старомодна псовка – пасја крв, која се сматра благом.
Нема их ни у бугарском, док Македонцима уме да се омакне крв да ти е***, и то „вероватно под српским утицајем“, наводе ауторке.
Извор: Јована Георгиевски / bbc
