После састанка у Охриду постало је јасно да Србија више неће пружати никакав отпор прихватању Косова као независне државе. Европски посредници су, уз велику асистенцију америчких дипломата, постигли да Вучић пристане на документ за који чак и највећи евроентузијасти кажу да је веома неповољан за Србију. Прихватањем „плана нормализације“ и анекса о имплементацији, Србија је признала све атрибуте косовске државности; то уосталом јасно пише у тим документима.
Врло брзо ће почети читав низ понижења и тешких удараца које ће Србија морати да истрпи; можемо са великом извесношћу да очекујемо да ће чланице ЕУ које до сада нису признале Косово то учинити.
Поред пријема Косова у Савет Европе, уследиће нешто што је неупоредиво теже за Србију, а то је пријем Косова у УНЕСКО. Ту ће се одмах поставити питање српског културног наслеђа на Косову, пошто на Косову намеравају да наше најзначајније манастире посматрају као део косовске, читај албанске баштине; такве иницијативе већ постоје. Пријем Косова у Интерпол лако може довести до великог броја потерница против официра војске и полиције за дешавања из деведесетих година.
За све што је „прихватио без потписа“ Вучић није добио практично никакав уступак; нема никаквих гаранција да ће бити формирана фамозна „Заједница српских општина“. Вучић је прокоцкао и једину карту коју је имао, а то је да прекине преговоре са Приштином уз посредовање ЕУ због одбијања да формирају ЗСО, или да одбије да испуњава споразум док се та заједница не формира. И то је пало у воду, јер се у „споразуму“ експлицитно наводи да стране неће неиспуњавањем једне тачке условљавати спровођење других тачака споразума.
„Европска перспектива“ која се нуди као „шаргарепа“ једноставно не постоји; не постоји никаква могућност да Србија, нити било која друга држава, постане чланица ЕУ у наредних бар десет година, због њихових великих унутрашњих проблема. Ништа боље неће бити ни са другим делом „европских обећања“ о великој донаторској конференцији за обе стране – то су обично скупови са великим обећањима и слабом реализацијом (ако до те конференције уопште и дође).
Нема никакве сумње да је председник Вучић савршено свестан тежине „прихваћених“ докумената. Истина је да они нису формално потписани са његове стране, али то је прилично жалостан изговор који он стално понавља. Формално прихватање плана ће уследити већ за неколико дана, када ЕУ припреми нови преговарачки оквир за „Поглавље 35“, у коме ће се налазити све одредбе „непотписаног споразума“. Поглавље 35 је иначе „измишљено“ за Србију и у њему се мери напредак у „европским интеграцијама“. ЕУ доставља преговарачки оквир и од наше владе се тражи сагласност да се у будућим преговорима око прикључењу ЕУ поступа по том оквиру.
Влада Србије ће, вероватно још пре краја марта дати сагласност на нови преговарачки оквир – и управо ће тим чином бити „усвојен“ план и без формалног потписа. Односно, тим актом Влада Србије ће прихватити да је Косово „држава“ са којом мора да нормализује односе.
И ништа ту неће помоћи пренемагање Александра Вучића да он ништа није потписао и да никада неће потписати „споразум са Косовом“. То слободно можемо назвати обмањивањем јавности, које неодољиво подсећа на Милошевићеву фразу „победили само НАТО“. Вучић се тога врло добро сећа, јер је у том тренутку био министар информисања.
Та парола није много помогла Милошевићу, па не верујемо ни да ће Вучићу помоћи фраза да „ништа није потписао ни прихватио“. Понижења која чекају Србију у будућности разголитиће ту јефтину и лажну пропаганду. Србију ће сачекати једно тешко време, пуно горких пилула које ћемо морати да гутамо; врло брзо ће постати јасно да ни од понуђене шаргарепице од стране ЕУ неће бити ништа. Србија ће постати полуколонија ЕУ, без права на било какву независну политику. Таква држава тешко може да очекује да ће Русија и Кина и даље улагати вето на чланство Косова у УН, посебно ако у међувремену уведемо санкције Русији. И круг је затворен, колико год нас обмањивао Александар Вучић са „црвеном линијом“ да Косово неће бити у УН. „Прихватањем без потписа“ европског плана, то више не зависи од њега.
Богдан Петровић
Извор: Нова економија
