“Сви људи који из разних разлога причају како треба да се ратује и како ратова мора бити, требало би да се саветују с нама који смо рат живели. Јер рат је страшан, и то не само у погледу тога да можеш да изгубиш главу или да можеш да изгубиш неког ближњег, као што сам ја изгубио неколицину људи које сам много волео… Али замислите тренутак: мој брат иде са својим тастом на размену лешева. А тај је његов таст изгубио сина од 23 године, и каже мом брату: ‘Да ми је неко причао да ћу се обрадовати мртвом сину…’”
Значајан је допринос владике Григорија међурелигијском и екуменском дијалогу. Јер он није само разговарао, већ се трудио да са другим дели живот, затражи опроштај и поклони се туђим жртвама, говори и дела у прилог памћењу страдалих, а против злопамћења, показујући и објашњавајући разлику. Исто тако, мало је оних који су због свог деловања на пољу међурелигијског дијалога, и посебно екуменског, толико критиковани и нападани од дела своје заједнице. Није одустао, нити се притајио. Напротив, постао је још гласнији, не околишајући у честим медијским наступима.
Мада је значајан број цркава које су обновљене у Епархији захумско-херцеговачкој док је владика Григорије био на њеном челу, он није потпао под искушење неимарства – да градећи храмове заборави оне који те храмове посећују, као и оне друге са којима ће делити свакодневицу. Тако је Епархија у марту 2013. издала Саопштење у којем се, између осталог, каже да се до даљњег не препоручује изградња нових храмова, изузев у насељима у којима постоји значајан пораст броја становника: “На овај начин желимо да препоручимо свима који су имали или ће имати намеру да прилажу новац у сврху изградње храмова, која није у складу са овом нашом препоруком, да планирана средства дају за уређење или изградњу вртића, школа, здравствених установа, хуманитарних организација и у сваку сврху која помаже стварање бољих животних услова за све људе који живе на подручју наше епархије.”
Радила сам више интервјуа са владиком Григоријем. Први у манастиру Тврдош пре десетак година. Овај смо разговор, у два наврата, водили у Немачкој, земљи где сада столује.
Рат у Украјини је текао. Ми смо причали о нашим ратовима.
“Сви људи који из разних разлога причају како треба да се ратује и како ратова мора бити, требало би да се саветују са нама који смо рат живели”, каже владика. “Када причамо о помирењу – ми и црквени поглавари Католичке цркве, реиси и муфтије – не чинимо то јер смо начелно свесни колико је битан мир, већ зато што је већина нас искуствено свесна колико је страшан рат.”
Батине због Тита
Владика Григорије је рођен 1967. године у Варешу, у централној Босни. Најранија слика која му се урезала у сећање јесте она како једног касног децембра 1971, као четворогодишњак, љуби свог умрлог оца и говори теткама да не плачу јер његов тата само спава.
“То је тренутак када почињем да памтим”, каже.
Друге успомене су лепе – окружен је љубављу и бригом мајке, бабе и деде, три године старијег брата и осталих рођака. Тај осећај да је прихваћен и вољен поставио му је важне темеље у годинама које ће уследити. Детињство прати и саживљеност са природом, дане проводи напољу, непрестано се играјући и смишљајући приче. Разни су се ту светови измаштавали.
“Затим, необично сам волео и животиње, псе, коње… Свакој сам давао име. Никако нису смели да их продају када сам ја био код куће”, прича владика.
Код куће се није много причало о вери. Мајка се сваке ноћи пред спавање кратко и потресно молила Богу својим речима прекиданим уздасима. Славила се слава, а свештеник је долазио једном или два пута годишње. Знало се и да деда, за којег је владика био највише везан, није за владајући систем: не воли да слуша Радио Сарајево, већ Слободну Европу, и не воли оног којег сви воле – друга Тита. “Једини пут када сам добио батине било је онда када ми нису дали да гледам прославу Титовог рођендана. А ја сам већ ишао у школу и казао сам им оно што сам тамо научио – да је краљ отишао у Лондон и оставио народ. Тада је мајка узела каиш и два пута ме ударила. И то је уједно био и једини пут када деда није био на мојој страни. А он ми је и пре и после био заштита. Ако би ме мајка критиковала, говорио јој је: ‘Немој га, сине, дирати, обадва ти света.’”
“Шта има везе”
Описујући Вареш пре деведесетих, владика каже да је постојала свест о различитости, али се она тада усељавала на један толерантан и природан начин. Иначе, његова је мајка, и уопште цела породица, пријатељевала са хрватском породицом Франковић.
“Њихов је отац радио са мојим дедом”, каже владика Григорије. “Био је домобран, и када је мој деда одведен у немачки логор, тај му је човек дао основне ствари да му се нађу, а деда га је молио да му припази породицу. И када се деда вратио, схватио је да је он одржао обећање и помогао његову жену, моју баку, и троје деце. Остали су вечно пријатељи. У овом рату, када је рањен мој брат, ћерка тог човека – тета Јелена, како смо је звали – дошла је прва код моје мајке и донела јој неки новац, да има.”
У каснијим разредима основне и у средњој школи у Варешу, попут владика његових вршњака тих година, и владика се дружио са свима, без обзира на националност. “Када смо дошли у пети разред основне школе, поред мене је стајао један дечак, звао се Дарко Павлић, био је драг и добар. Остао је мој друг. Он ме је први пут у животу питао да ли сам католик. Рекао сам да не знам, али да сам Србин. На трен сам видео његов зазор, али нас то није много дотицало. Сећам се да се у шестом разреду једна девојчица заљубила у мене и да јој је другарица говорила како сам ја Србин, а она је одговарала: ‘А шта има везе.’ У средњој школи смо се стално дружила нас тројица – Сеад Кедрић, Мијо Јозељић и ја. Причали смо много о фудбалу. Ја сам навијао за Црвену звезду, али сам због њих ишао да гледам Жељезничар. Нико се није на националној основи свађао. Напетост се можда почела осећати у другој половини осамдесетих, али ја сам већ тада био у Београду на Богословији.”
Понављање трагедије у Босни
Владика Григорије први пут је дошао у Београду 1982. На железничкој станици га је, елегантан и у оделу, дочекао мајчин ујак и потом упознавао са духом града. Када је почео Други светски рат, он је био студент права у Сарајеву и одведен је у концентрациони логор Јасеновац. Преживео је логор, отишао да живи у Београду и заклео се да никада више неће крочити у Босну.
“Прави господин, висок, леп, водио ме је по београдским ресторанима и кафанама – од ‘Балкана’ преко ‘Казине’ до ‘Москве’. Причао ми је како је човек биће које треба да се прилагоди – да не настојим да тврдоглаво останем то што сам био, већ да прихватим свет у који сам дошао. А он га је целог пропутовао. Завршио је економију и радио је као трговачки путник, показивао ми је слике из разних земаља… Занимљиво је да је веровао да је у Босни све остало исто као 1941. када је из ње отишао. Било ми је жао, желео сам да га разуверим, али је он говорио да ће тамо опет људи једни друге убијати и да не жели то поново да искуси. Умро је од срчаног удара 1982. Нисам с њим провео много времена, али сам то познанство осетио као прави Божији благослов. А осам година након његове смрти, опет се у Босни одвијала трагедија.”
Претварање у студени камен
У Београду је владика завршио Богословију (средњу школу) и Православни богословски факултет (1994) на којем је докторирао 2014, а у периоду од 1995. до 1997. био је на постдипломским студијама у Атини.
Разговарамо о фудбалу, који и данас воли (“Био сам талентован, али су се тренери непрестано драли на нас, што нисам могао да поднесем, па сам после тренирао борилачке спортове”); о студијама на Православном богословском факултету и студентским протестима против Слободана Милошевића, чији је био један од организатора; о одлуци да се замонаши, донесеној усред тих протеста… А замонашен је у манастиру Острог јуна 1992. и одмах потом са владиком Атанасијем (Јевтићем) долази у манастир Тврдош код Требиња. Игуман овог манастира постаће 1996, а 1999. хиротонисан је за епископа захумско-херцеговачког и приморског. Као што је познато, на томе ће месту остати до 2018, када је прешао на чело данашње Епархије диселдорфске и све Немачке.
Најдуже ипак разговарамо о рату, који је провео у Херцеговини.
“Често сам говорио да је у одређеном смислу рат јако интензивиран живот – присутније је ружно, присутнија је смрт, али присутније је и оно добро”, каже владика. “Постоји та опасност да поверујемо да смо равнодушни, али ће нас сачекати проживљено”, наставља владика Григорије. “Јер смрт постаје свакодневица. Мислио сам да сам јак и храбар, а онда сам стално сахрањивао младиће који су имали између 18 и 25 година, гледао њихове мајке, супруге, малу децу… Претвориш се у студени камен. И одједном више нисам могао да пролазим поред тих гробаља, нисам могао да их гледам. Изгледа да је сав тај ужас био потиснут – да се преживи док рат не прође. Тај страх који имају људи на борбеним линијама је неописив. А сви моји другови из детињства, са све три стране и све три вере, били су тамо. Супротстављени. И мислим да сви имају тај посттрауматски синдром, као што га имам и ја иако нисам био у рову, али сам био у ишчекивању вести и погибије, сахрањивао… А нама је у Планиници изгорела кућа и све у њој, и дневници из богословије и песме које сам писао десет година. Није важно какве су оне биле, али ја их више не могу прочитати.”
А онда владика застаје па каже:
“Сви људи који из разних разлога причају како треба да се ратује и како ратова мора бити, требало би да се саветују с нама који смо рат живели. Јер рат је страшан, и то не само у погледу тога да можеш да изгубиш главу или да можеш да изгубиш неког ближњег, као што сам ја изгубио неколицину људи које сам много волео… Али замислите тренутак – мој брат иде са својим тастом на размену лешева. А тај је његов таст изгубио сина од 23 године, и каже мом брату: ‘Да ми је неко причао да ћу се обрадовати мртвом сину…’”
И добро и зло
Затим владика Григорије говори о бројним непочинствима, укључујући и тихи прогон муслимана из Требиња: “То се догодило захваљујући обема странама, муслиманском вођству које је хтело да они оду и овдашњим паравојним формацијама и којекаквим типовима. И ти су убили једну муслиманску породицу, два мушкарца и жену пред децом. Написао сам и причу о томе. Отишао сам код њихових бабе и деде у село да им однесем неку помоћ. И тај ме дечак пита, има четири, пет година: ‘Можеш ли ти мене, чико, одвести у болницу, тамо су ми мама и тата?’ Помислио сам колико један злочин ствара патње и колика је опасност за сутрашњицу. Тај дечак можда данас живи у Норвешкој или Данској и, ако се чудо није десило, он ће бити осветник. Он је тог јутра угазио у крв својих родитеља. Његова нена није смела да плаче пред децом, па је држала мараму у устима, да се не чује лелек.”
Било је и великих и добрих дела, каже владика. Сећа се, између осталог, како су многи муслимани долазили тада у манастир Тврдош код владике Атанасија желећи да се крсте и да се тако спасу: “Владика Атанасије је говорио да крштење мора бити на бази слободе и није пристајао да их крсти, али им је помагао и преко неких људи их слао у Црну Гору… Отац Илија Топаловић је једној муслиманки коју су малтретирали дао крштеницу и рекао јој да тај папир искористи ако јој може помоћи, а када буде хтела да га само поцепа.”
Додаје и како не мора значити да ће добро одмах бити вредновано, али то ништа не мења… Наводи пример Амира Река из Горажда, који је 1992. спасао 45 српских цивила од сигурне смрти, а само три дана раније неколико чланова његове породице, укључујући и његову мајку, српске снаге су затвориле у кући и спалиле. Њему, који је у том тренутку био заповедник 43. Дринске ударне бригаде Армије БиХ, стигла је заповест да “очисти” село Бучје у којем су живели Срби. С великим напорима успео је да спречи злочин, те да договори мирну предају мештана.
“Наши су људи у Требињу заштитили једну жену, њену свекрву и двоје мале деце које су пронашли у пећини код Невесиња”, наставља владика Григорије. “Читав рат су провели у Требињу, а касније се саставили са породицом у Бијелом Пољу. Једно од те деце рођено у пећини – сада је имам у Мостару.”
Питам ипак како би изгледало чудо које зависи од људи – не само од Бога – па да се потреба за осветом оног дечака чији су родитељи страдали не распламса, већ да се преобрази у нешто што ствара живот и не разара га.
Владика одговара како често заборављамо да још у Старом завету Господ говори да је освета Његова, али да човек жели да узме ствар у своје руке и осећа се важним, светим и да на то има права. Тешко се с тим рвати, и зато треба памети да до рата не дође.
“Наш покушај помирења проистиче из тога што познајемо страхоте рата”, закључује.
А када каже “наш” и “ми”, владика Григорије мисли на оне који су му слични и залажу се за “дубоки, миротворни религијски дијалог”. Сећа се и како је присуствовао хиротонији Мате Узинића за бискупа у дубровачкој катедрали и како је касније у ресторану “Клариса” било много људи, али је Узинић позвао баш епископа Српске православне цркве да говори.
“Говорио сам шта ми је било на срцу”, каже владика. “О односу према Дубровнику, његовој лепоти, рањавању града, болу и потреби за сузама које могу да оперу сваки грех. Људи су били збуњени. И да надбискуп Узинић није одмах прихватио такав наступ и да није на њега истог трена одговорио, наредних десет година би текло другачије. А ми смо с временом слали све дубље и искреније заједничке хришћанске поруке. Сваког јануара смо били заједно – ако смо се молили у нашој цркви, он је држао проповед, ако су се они молили, ја сам проповедао. Стајали смо заједно пред лицем Божијим, било је то потресно и утицало је и на нас и на друге људе, на свештенство и вернике.”
Владика помиње и речи извесног старца у Конавлима, који је трговао на требињској пијаци и који је рекао да је и пре било ратова, па би након две, три године људи наставили да живе и сарађују, а сад је прошло 30 година и још се није рат завршио: “Чудна је то појава међу људима, та немогућност превазилажења проблема. Томе је криво и несуочавање са догађајима који су се збили с нама и око нас. Наравно да је одвише компликовано – ко је крив, ко је почео рат, а ко завршио, колико је Дејтон праведан и да ли се поштује… Али све су то теме које, по мом мишљењу, одвлаче људима пажњу од оних животних – како да се живи добро, боље и хуманије.”
Никоме није пошло за руком да се од себе дистанцира
Посебна и важна тема јесте рад Међурелигијског већа (МРВ) у Босни и Херцеговини.
О свом деловању у МРВ, владика Григорије каже: “Ја сам дошао тамо да мењам старог митрополита (митрополит Николај Мрђа, 1927–2015) у Сарајеву. Ми смо установили тај принцип – ако је негде нападнута црква или џамија или синагога, онда излазимо сви и заједно шаљемо поруку мира и осуђујемо тај чин. Напади на верске објекте су скоро потпуно престали. Одлучили смо 2017. и да мимо политичара, ми, верски представници, посетимо стратишта Бошњака, Срба, Хрвата и Јевреја. Кардинал Пуљић је већ био старац и сећам се како је ишао горе на Казане (место где је током опсаде Сарајева убијен и у јаму бачен и даље непознат број људи, највећим делом српских цивила, а чији су починиоци били припадници Армије БиХ), био је лед, опасно и клизаво, он је био у ципелама и ја сам га три пута питао може ли, а он је говорио да нећемо да одустанемо. Онда смо ишли на Влашић, где су Срби, полицајци из Приједора, убили два аутобуса жена и деце. Па у Крижанчево Село, где су муслимани убијали Хрвате, а онда смо били и у Крушчицама, где се налазио концентрациони логор у којем су за време Другог светског рата спаљивани противници НДХ – Јевреји, Срби, муслимани…”
Владика каже и да се на тој основи могло урадити много више. Али да “пусти политичари нису имали храбрости за то”.
Помиње и да је, када је дошао нови реис-ул-улема у Сарајево, разговарао с њим дуго и отворено, а затим му је предложио да направе две комисије које би истраживале међусобне злочине у последњих сто година. Реис-ул-улема је то прихватио. Те би се комисије за осветљавање истине састојале како од историчара тако и етнолога, психолога, теолога, филозофа… Касније је дошао нови митрополит СПЦ, а владика Григорије је отишао да столује у Немачку. Његова идеја још није заживела.
“Моје је дубоко уверење”, каже владика, “да треба све злочине изнети на светло дана. И злочине и злочинце и оруђа којим су ти људи убијени јер та крв мора да буде некако изнесена на сунце, показана људима. Видим то на примеру Берлина: поред Рајхстага је јеврејски споменик жртвама Холокауста, па споменик Ромима пострадалим у Другом светском рату… Па постоји музеј на отвореном, некадашње седиште Гестапоа. Људи се морају суочити с тим. Да је пријатно – није, али другог лека нема.”
Питам плаши ли се да изнесена крв не затражи још крви.
“Тај би рад имао смисла само ако је заједнички и на бази стручности, а не на бази пропаганде, и жеље да се оправда свој, а окриви други”, каже владика. “Тешко је то и дефинисати – суочавање је то, не са својим злочином, него са нашим злочинима и нашом лудошћу. Али та земља неће напредовати ако тога не буде. Опет ће се авети појавити и опет ће проврети у људима. Када су Бошњаци у питању – наравно да смо различитих вера и да они хоће своју нацију, и нико не може и не треба да им то оспорава – али не само да смо ми од Адама, већ смо један народ. Различито је можда васпитање, верско и кућно, али смо до јуче исти били. С католицима смо, како год да окренемо, једна вера. Постоје разлике у образовању и васпитању и у тој потреби за дистанцом, а ипак никоме није пошло за руком да се од себе дистанцира.”
Искључена је једино искључивост
Владика Григорије указује да је за успостављање односа са другим важно да човек заиста верује у своју веру и да поштује веру другог, о њој да има знања, а најпре – да буде искрености, па макар и по цену неслагања. Јер та искреност изазива поштовање. И као што иначе чиним, питам за цену слагања, онога када је нападнут од својих: “Има напада који, колико год да су непријатни и колико год подразумевали трпљење и ударце, само потврђују да си на правом путу”, одговара владика. “Међутим, нисам ту битан ја који се залажем за отвореност или онај који подржава супротно и можда има једну уску свест и о Богу и о православљу и о српству. Битна је рефлексија на људе. А они – у ситуацији у којој свако говори шта му на ум падне, без аргумената и озбиљне свести – остају збуњени. Већ пометени ратовима, погибијама, невољама – и даље се слуђују. То је грех! Много сам размишљао о томе. Али како године пролазе, мислим да је врло важно да говоримо отворено и искрено и да људи онда буду у ситуацији да изаберу између два правца – једног који је искључив и другог који је отвореног ума и погледа. Моја главна теза, гледано из литургијске праксе наше Цркве и теологије, гласи да је искључена једино искључивост. Јер литургија нас учи да она све прима, прихвата, придоноси, преображава, а не – искључи ово, искључи онога…”
Јелена Јоргачевић
Извор: Време
