Vratili smo se na početnu premisu ove faze pregovora, koju je formulisao američki diplomata D. Šole – radi se o tome da se za obe strane obezbedi „evroatlantska budućnost“
Hronika najavljene predaje 10.
Rezultat prihvatanja tzv. „Implementacionog aneksa Sporazuma o putu ka normalizaciji“ za Srbiju može telegrafski da se sažme u tri reči: dalje gubljenje suvereniteta. Ako je Briselom 2, Srbija de fakto priznala Kosovo kao sebi ravnopravnu državu, sada je Srbija prihvatila da njen pravni poredak bude oktroisan od EU, odnosno, da Ustav Srbije važi onoliko koliko se uklapa u „pregovarački okvir“ sa EU. Nikakve verbalne akrobacije predsednika Srbije, ne mogu da prikriju činjenicu da je on sada (sa- ili pod-)upravnik zemlje koja je i formalno postala kolonija.
Druga strane samita jeste da je i Kosovo postalo manje suvereno nego pre Ohrida. Naravno da nas to ne brine u velikoj meri, ali nije bez značaja za analizu ukupnih priloga u „regionu“. Mada uz naše časnike, portparole i ostalu visoku svitu, deluje da i nemamo potrebe za „zamenikom podsekretara“ g. Eskobarom, ipak, valja se prisetiti da je dotični nekoliko dana pre Ohridskog samita rekao da se glavna priča sastoji u tome da se „države“ regiona (Srbija, Bih, Albanija, Severna Makedonija, Crna Gora i „Kosovo“) čvršće integrišu u Berlinski proces ili Otvoreni Balkan, kako im je volja.
Tako je, u ovom koraku, bitno da se obezbedi, makar prinudna saglasnost dva činioca, Srbije i Kosova, i da se, kako je to na početku pregovaračkog procesa formulisao američki diplomata D. Šole, za obe strane „obezbedi evroatlantska budućnost“. U narednom koraku, koji će se delimično možda i preklapati sa prethodnim, radiće se na integraciji ostala četiri činioca „zapadnobalkanske jednačine“. U želji da sebi obezbedi veći manevarski prostor i od Velike Albanije, američka diplomatija čini minimalne ustupke i srpskoj strani, sve dublje je uvlačeći u svoju interesnu sferu. Sa stanovišta „real-politike“ ne mogu se osuditi za lošu računicu. Da li će ostati nešto od „srpskog stanovišta“ pri integraciji u regionalno NATO krilo, jer o tome, a ne o EU integracijama, prvenstveno se radi, zavisi od nacionalne vitalnosti svih društvenih sistema u Srbiji, od vojno-bezbednosnih, preko privredno-finansijskih do kulturno-prosvetnih i medijskih. Početna pozicija u predstojećoj rekonfiguraciji Balkana koju smo kao zemlja zauzeli nije mnogo ohrabrujuća, ali otpor naše omladine preme svakom ponižavanju sa strane (čak i kada se taj otpor neadekvatno izražava), obavezuje nas da sopstvenu situaciju ne sagledavamo kao beznadežnu.
Aleksandar Živković
