Такмичење за Пјесму Евровизије нико ко држи до себе не сматра претјерано озбиљним, али опет је оно једна од ријетких традиционалних манифестација гдје се европске државе једне с другим самјеравају у области популарне културе. Хрватска пјесма-кандидат ове године наслања се на стратегију какву је прошле године инаугурисала Србија
Једна од фреквентних ставки југословенског сентименталног васпитања јесте и присјећање на различите наступе наших представника на такмичењу за Пјесму Евровизије. Тај фестивал је био један од амблема наше позиције „између блокова“, па можда и није чудно да му се у јавности придавао већи значај него што му објективно припада. У предвечерје распада заједничке државе, СФРЈ је доживјела и свој једини евровизијски тријумф: преко групе Рива и пјесме „Rock me baby“, која је успркос англофоном наслову била заправо (ис)пјевана на српскохрватском. Ускоро се земља распада, па њене земље-насљеднице почињу да сањају сопствене евровизијске снове. Ипак, досад једина побједа неке постјугословенске државе јесте тријумф Србије 2007. године кад је с пјесмом „Молитва“ прво мјесто освојила Марија Шерифовић.
У односу на романтична времена прије посљедње деценије двадесетог вијека, кад се цијели фестивал сводио на једно – финално – вече, сада се већ годинама фестивал најприје отвара полуфиналним вечерима, па тек кулминира финалом. Велика већина земаља мора, дакле, најприје да се пробије кроз полуфинални лимб да би уопште стигле до финала. Једини изузеци су Велика Британија, Француска, Њемачка, Шпанија те Италија. Они су свакако учесници финалне вечери и никада не пролазе кроз „сито и решето“ полуфиналних квалификација. Дуго времена се као главна улога Евровизије у мањим земљама наметало то да се буде „виђен“ и „прихваћен“ у великом свијету. Отуд често мале земље одлучују да на овај фестивал пошаљу извођача који пјева пјесму на енглеском језику. Такође, показало се да код гласања, добросусједски односи играју важну улогу. У том смислу, земље западног Балкана често гласају једна за другу, као, уосталом, и у Скандинавији.
Кад је прошле године на српском избору за националног представника за Пјесму Евровизије побиједила Констракта, то је било велико изненађење. Констракта је као феномен привукла велику пажњу јавности. У једном прошлогодишњем интервјуу, Петар Пеца Поповић је на занимљив начин прокоментарисао дотичну српску кандидаткињу на Пјесми Евровизије: „За мене је Констракта рокенрол какав замишљам да треба да буде. Став! Имате биографију, попут њене, и онда се деси као мени да на нетипичном месту препознате нешто што нисте ни сањали да може да се догоди (…). Искористила је једину гледану фестивалску ствар у овој земљи. Шта мислим о песми, није важно, нити о такмичењу. Јер, важан је резултат. А резултат је да је неко ушао у животе клинаца и пензионера, и натерао музичаре да размисле. Знате, све је у музици већ речено, али начин на који се нешто каже је важан. А Констракта је казала нешто.“ Констракта не само да је казала нешто, него је била и културни догађај године у Србији. Унутар врло поларизоване сцене, она је успјела да буде фактор који надилази границе те поларизације. У Констракту су различити актери у јавности пројектовали различите ствари. Од мале дјеце у Србији до инфлуенсера широм Европе, Констракта је проглашена најоригиналнијим извођачем на Евровизији. У том смислу, кад већ није побиједила, њен егзактан резултат чак и није одвећ битан.
За земље настале распадом Југославије, култура је, као и спорт, постала простор међусобног самјеравања. На великим филмским фестивалима гледа се да ли у званичној конкуренцији постоји евентуално неко остварење из земаља „региона“, док је на Пјесми Евровизије неки минимални успјех већ и то ако се из полуфинала пласирамо у финале, нарочито ако то не пође за руком некој од сусједних екс-ју државица. У том смислу, побједа групе Лет 3 на Дори, хрватском националном такмичењу за избор представника за Пјесму Евровизије, готово нужно повлачи паралелу са прошлогодишњим српским „случајем Констракта“. Постоје, наравно, видне разлике. Најприје, мада је и сама на различите начине већ дуго присутна на алтернативној музичкој сцени, за ширу публику Констракта је била „ново лице“ и својеврсно изненађење. За разлику од ње, Лет 3 је већ деценијама дио некаквог врло широко дефинисаног попкултурног мејнстрима, мада унутар њега они имају специфично мјесто. Сличност се најбоље уочава управо у евровизијском контексту: и један и други наступ, и једна и друга пјесма, унутар већ традиционалне „параде кича“ дјелују субверзивно. А опет, и сама Пјесма Евровизије је своју кичастост већ толико пута освијестила да ни тамо ништа више није заиста субверзивно. Јер, како је забиљежио чешко-француски писац Милан Кундера, ваљда и најоригиналнији феноменолошки филозоф кича: „Кич који зна да је кич више није кич.“ Они који су прошле године навијали за Констракту, ове ће за Лет 3, записано је већ више пута. Сачекајмо, ипак, чиме ће Србија овог прољећа на Евровизију.
Мухарем Баздуљ
Извор: П-Портал
