Ова, за разлику од претходне две књиге Владимира Коларића („Хришћанство и филм“,2017 и Хришћанство и уметност, 2021) најновија се бави нешто ширим опсегом тема, па поред оних повезаних са уметношћу и естетиком, обухвата и интересовање за одређена етичка, културна и друштвена питања, попут међуверског дијалога или инкултурације.
Књига „Бити другоме утеха и охрабрење – есеји о хришћанству и култури“ подељена је на три дела, од којих први обухвата есеје доминатно посвећене естетичким питањима, други етичким, док се у трећем делу налазе текстови посвећени одређеним ствараоцима и књигама, ако не обавезно теолошким, оно посвећеним религијским темама.
Ове границе су условне, а у свим есејима доминирају питања која имају егзистенцијални значај и у том смислу се тичу сваког човека или макар сваког оног који је свесно и делатно запитан над смислом сопственог постојања.
Иако на први поглед разнородни, текстови у овој књизи обједињени су разумевањем смисла хришћанства, уметности, културе, друштва и човека, чији је један од израза и наслов на њеним корицама.
Текстови представљени у овој књизи раније су објављивани на сајтовима Патмос, Теологија.нет, Чудо и Стање ствари.
Издавач књиге је Библос и може се наручити на сајту издавача , као и купити у свим већим књижарама, укључујући и књижару Библос (Риге од Фере 2, Београд).
„Ако смо истински пажљиви према човеку, који је у тренутку док смо са њим неко за нас најважнији, ако се све време трудимо да себе у том односу чистимо од примаса страсти, предрасуда, сујете и сличног ђубрета, онда ћемо му свакако помоћи, макар то и не било одмах очигледно, јер постоји много тога тананог и скривеног међу људима. Истински „додир душа“, када се догоди и када засија у својој очигледности, представља нешто најлепше у овом нашем свету и највећа је потврда Божијег постојања и деловања у њему. Па и тога, да смо му и ми, као људи, бар некада, у нечему и понекад налик.“ (из есеја „Бити другоме утеха и охрабрење“)
„Уметност нас сама по себи не може спасти, али можда нас може довољно засенити, заслепети, да нас наведе да после тога прогледамо. Прогледамо макар за пролазност овог света и времена, а за зрење ствари невидљивих, „красота рајских“, потребан је један другачији послед и вид, кога без вере нема. Без реза који направимо дубоко у себи одлучујући се да овако више не може и да ово, овај свет и оно што смо до сада сматрали да смо ми, није наш истински пут. И отиснемо се, не безглаво и не било куда, али не и тако да нам логика овог света одређује критеријуме стабилности и правце кретања, него – за Христом и са Христом, нетремице, који је Живот.“ (из есеја „Уметност и смрт“)
Редакција
