Службена историја признаје да је јавно емитовање телевизијског програма започето средином тридесетих година прошлог века, некако истовремено у Великој Британији и Немачкој, а потом у Совјетском Савезу и САД. Али, то баш и није најтачнија одредница – после експерименталног пуштања сигнала 1934, први јавни ТВ сервис заправо је почео са радом марта 1935. у Немачкој, чији је председник владе у то време био Хитлер
Шта је природа телевизије и њених садашњих офф-схот пројеката на мобилним телефонима и таблетима, старо је питање. Архиви већ помало заборављене државе Источне Немачке показали су се као прави златни рудник кад је у питању историја Хладног рата, али је мање познато да су се тамо затекли и документи из нацистичког Рајха, који на нов начин осветљавају неке епизоде из те епохе. У једно од најинтересантнијих открића свакако спада средином деведесетих пронађен низ од 280 ролни у канистерима, које су представљале последњу заоставштину прве праве телевизијске мреже на свету – оне настале у нацистичкој Немачкој, са програмом свакодневно емитованим из берлинског студија „Nipkow“ од 1935. до 1944. (Паул Готлиб Нипков био је немачки проналазач, уз Берда и Зворкина један од оних који су утемељили принципе на којима почива емитовање телевизијске слике.)
Службена историја признаје да је јавно емитовање телевизије започето средином тридесетих година прошлог века, некако истовремено у Великој Британији и Немачкој, а потом у Совјетском Савезу и САД. Али, то баш и није најтачнија одредница – после експерименталног пуштања сигнала 1934, први јавни ТВ сервис заправо је почео са радом марта 1935. у Немачкој, чији је председник владе у то време био Хитлер. То је година у којој се већ десила паљевина Рајхстага, ефективно је поништен вишепартијски систем, Јевреји су дошли под удар расних закона, а први политички противници су већ осетили чари система будућих концентрационих логора.
Но за већину Немаца, који су тек преживели Велику депресију (светску економску кризу број 1), нови систем је показивао и одређене почетне предности, кроз повећану бригу државе о појединцу. Додуше, све више изолованом од породице и свега другог што би сметало директној комуникацији са странком на власти и њеним лидером.
У свему томе, државна власт је сагледавала нове технологије као пут да се партијска линија боље објасни народним масама. Правилно схватајући да није довољно само освојити разум, већ и срца, она се трудила да остави макар привид заводљивости, кроз разне производе тадашње популарне културе, која, видећемо, и није била много другачија него данашња.
Дуги берлински август 1936
Чињеница је да је телевизија у том тренутку била релативно непознат медиј, али је њено својство да прави наизглед перфектну копију стварног живота брзо показало своје предности, нарочито кад се дошло до великих манифестација типа конгреса у Нирнбергу или посебно Олимпијских игара у Берлину 1936.
Ах, Олимпијске игре, тај дивни полигон за све атлете овог света! Ове у Берлину биле су одскочна даска за лансирање телевизије на највећа могућа врата – процењује се да је чак 160.000 људи гледало телевизијске преносе са спортских терена, углавном у посебно уређеним просторима за јавно посматрање у граду (Фернсехстубен).
Телевизија тог доба је управо тад забележила прве велике успехе – под управом немачке Поште, била је инсталирана широм Берлина, све до Потсдама и Лајпцига, да директно преноси такмичења онима који нису имали среће да дођу до улазнице. Упркос не увек квалитетној слици (последица употребе три различита система, као и несавршености Телефункенове тадашње опреме), телевизија је увукла људе у живу драму макар као визуелизовани радио – један тадашњи гледалац изјавио је како је пренос поло утакмице био одличан све док су коњи били само црни или бар мрки, али да је зато узбуђење које је пратило догађај било присутно током целог меча.
Ево како је то изгледало: да би пријем ТВ слике био доступан свима, поштанска служба је уредила јавне телевизијске собе, за 20 до 40 гледалаца и са по два ТВ сета на располагању, чија величина је у почетку износила ситних 18×22 цм. Прва таква соба отворена је 9. априла 1935. при Музеју Поште, али су касније просторије биле све веће и боље опремљене, са бројем седећих места између 120 и 294 и екранима величине 3×4 метра. Током дугог олимпијског августа 1936, оваквих локација у Берлину било је 27. Процењује се да је укупан број телевизијских пријемника тада износио свега око 75, од којих су само неки били у приватном власништву, али је убрзо, у време почетка рата 1939, број телевизора дошао до 500, да би се од 1941. до 1943. овај број удвадесетостручио, а лепо угрејане телевизијске собе постале један од угоднијих начина да се проведе вече у граду (Michael Kloft: „Television Under Swastika“, TV Spiegel документарац).
За тренутак ћемо обратити пажњу на чињеницу да је велико лансирање новог медија који је променио свет било везано за ову веселу манифестацију глобализма у настајању, јер нам то даје прилику да сагледамо контекст у коме се појављује. У питању су биле Олимпијске игре на којима је први пут медијска презентација стварала штимунг и претварала до тад неслућени број удаљених људи у посредне посетиоце драме на борилиштима – кроз радио преносе још и више него кроз тада представљене телевизијске, али облик ствари које су долазиле био је већ јасан. Биле су то, такође, прве Олимпијске игре на чије отварање је спектакуларном штафетом на стадион донета олимпијска ватра – још једна идеја потекла из Немачке (Карл Дием, угледни спортски радник и после рата). Биле су то убрзано модерне, чудно свеобухватне Игре на којима је демонстрациони спорт била и – уметност (односно уметнички радови са спортским темама). Коначно, биле су то идеолошке Игре које су изнеле на светло дана агресивне расистичке политичке одлике неких од водећих европских режима, велика најава пакла светског рата.
У сред контроверзе да ли уопште учествовати на Играма у земљи која отворено дискриминише људе по националног припадности, Амерички олимпијски комитет је 1934. преломио кад је добио уверавања да Јеврејима неће бити забрањено да на њима учествују – ово се десило после студијске посете нацистичкој Немачкој легендарног функционера Еверија Брендиџа, који је током путовања интервјуисао немачке грађане јеврејског порекла преко локалног преводиоца, члана нацистичке партије, да би на крају закључио како проблема нема, те је у корист љубазних домаћина додао како не види ништа чудно у томе што Јевреји не могу баш свуда, јер им је такође забрањен улазак у просторије и у његовом спортском клубу у Чикагу. Популарна прича каже да је јунак дана био Џеси Овенс, црни атлета који је освоји четири златне медаље на највећем атлетском стадиону на свету у том тренутку, пред самим Хитлером, коме се то изразито није допало, те му није стиснуо руку као победнику, већ се удаљио са места дешавања. Истина је, опет, мало другачија – по личном Овенсовом сведочењу, Хитлер је, изгледа, свеједно одлазио са спортског борилишта, због других обавеза, и наишао је на Овенса успут, чак су махнули један другом. Наравно, Алберт Шпер је касније сведочио колико је Хитлер био изнервиран Овенсовим надмоћним победама, те је у свом кругу изјавио како су црнци рођени у џунгли и имају атлетски савршенија тела од белих спортиста, па им стога убудуће треба забранити учешће на олимпијадама. У познатом, несвакидашњем парадоксу, Овенс је током боравка у нацистичкој Немачкој спавао у истим хотелима и путовао истим превозним средствима као сви белци – што код куће, у САД, никако није смео. На каснији пријем у част олимпијских победника, у хотелу „Волдорф Асторија“ у Њујорку, морао је да дође на стражњи улаз и теретним лифтом. Ни тадашњи председник САД Рузвелт, ни потоњи Труман, нису га удостојили честитке ни награде. Овенс је заправо препознат као прст у око нацистима много, много касније, јер такав његов допринос је у доминантно расистичкој Америци тог доба био минимизиран.
Свега тога није било на доступним ТВ екранима, јер формат вести још није био установљен, вероватно сасвим свесно. Али сам олимпијски спектакл је очигледно тражио и у телевизији нашао нову димензију спектакуларности. Тако су спорт и политика у нераскидивој повезаности, из идеолошких и националистичких разлога, погурали нови медиј ка светском значају. Била је то само фуснота из будућности, назнака оног што је уследило и што траје до данас.
Програмирање реалности
После успеха са директним преносима спортских и политичких догађаја, ТВ станица „Nipkow“ је изашла са амбициозним студијским програмом који је привлачио пажњу јавности све до краја њеног рада. И сад долазимо до најзанимљивијег и најпровокативнијег дела ове археолошке саге – уколико мислите да се ТВ у нацизму морала састојати од пропаганде, ње је заправо било веома мало или нимало у неком директном облику, што се може видети из програмске шеме које је сачувана.
Наиме, нацисти су имали све – реалити ТВ о животу једне типичне немачке породице („Вече са Хансом и Гели“), шоу са кувањем за домаћице, извлачење лутрије, репортаже са отварања нових привредних објеката, разголићене певачице, станд уп комедију, први слоњ мотион у преносу бокс меча, чак и емисију типа „Знање–имање“, све са приказом срећног живота свиња на једној фарми. Језик и програмирање телевизије, дакле, били су потпуно исти као и данас, на било којој комерцијалној телевизији на свету, па и јавном сервису. Музика је била само забава, као што је уосталом, и све било помало – само забава. Дакле, у најмању руку – веома препознатљив програмски распоред за сваког ко 2012. проводи вече у кући, покрај ТВ апарата. На неки начин се домаће и светске комерцијалне телевизије и јавни сервиси очигледно и даље руководе овим успешним моделом постављеним у нацистичкој Немачкој 1936.
Наравно, и други су брзо дошли до истог, те је ББЦ са малим закашњењем откривао сличну формулу, а о совјетској телевизији и њиховом редовном програму немамо довољно података, осим да су у првој години емитовања (1938), већ произвели први ТВ филм и директно из Лењинграда преносили једно суђење издајницима (Стаљинове чистке су биле увелико у току). Сједињене Државе су у то време још каскале, због типичног одсуства државне помоћи у овој сфери, и тек после рата ће развити своје комерцијалне телевизијске империје. Но, Немачка је предњачила у осмишљавању и примени телевизије.
Рејтинг и гледаност у данашњем смислу нису много забрињавали власнике државне телевизије емитоване из студија „Nipkow„, јер је ТВ апарата на врхунцу популарности било можда 10.000 на целу велику немачку земљу. Али су планови за нови електронски медиј зато били велики. Пар хиљада првих гледалаца у поменутим посебно направљеним јавним гледаоницама телевизије, те много мање код своје куће (углавном режимски функционери, који су набавили први телевизијски уређај, Еинхеитсемпфäнгер, са фиксно утврђеним само једним каналом), имало је пар сати дневно пуних девет година прилику да гледа немачку телевизију онако како су нацисти желели да је виде – као нови медиј који им приближава стварне догађаје „као да си тамо присутан“. Илузија инстантне визуелне физичке „присутности“ на самом месту дешавања била је главно преимућство телевизије у раним годинама постојања. На први поглед телевизија није била тако добро средство за пренос идеолошких порука, не као тада свеприсутни радио или тада утицајна филмска дела, па чак ни као „филмске новости“, и ту се уметност у служби идеологије показала супериорном, но – реалитy ТВ је преносио свакодневницу живота верношћу хиперреалистичке слике, па је тиме тривијализација злочина који је био у току била убедљивија. Све је убедљивије кад идеолошку слику представите као живот сам, у свој његовој уобичајености, што нацистима није могло да промакне.
Владалац међу медијима у то доба свакако је био радио, чије особине такође показује исту психолошку потребу да се изгради и доживи посебно креирана слика пожељне стварности, посредована високотехнолошким средствима која илузију чине неприметном, и што „реалнијом“. На радију је ствара људски глас, као основно средство преношења фаталне комбинације поруке и утиска, информације и емоције. На телевизији томе се придружила и слика, а претензија телевизије да наводно преноси стварност – од почетка диктирана кадрирањем, брзом монтажом и режирањем – развила се брзо у пунокрвну верзију паралелне стварности у коју се „стварна стварност“ пушта само по потреби и дозирано. Телевизија је креирала доживљај пожељних друштвених односа, и нацисти су тим новим технолошким пробојем у свест, дириговали са очекиваним идеолошким ентузијазмом.
Јозеф Хебелс (не Гебелс), менаџер целог плана, једном је овако објаснио њихову визију Маргарети, сестри Рудолфа Хеса, која је била ангажована на пројекту развоја телевизије: „Бићемо у прилици да прикажемо све, шта год хоћемо. Створићемо реалност која је немачком народу потребна, и коју ће моћи да копира. Твоја улога је да научиш Немице да живе на тај начин.“
Рани виртуелни дани
Шта нам то посебно откривају снимци ране телевизије настали у нацистичкој Немачкој, која нам се на њима приказује као узорна, добро уређена земља? Неколико ствари, али је основно откриће везано за тачку преокрета грађанина у потрошача, у свакодневног конзумера идеолошки исправних ставова, једнако као и артикала масовне потрошње.
Постоји нешто у том језику телевизије што поништава разлику између приватног и јавног, нешто што краде тајну обичном животу показујући га, на сличан начин као што огледало краде душу или на начин на који интернет укида могућност стварне интимности. Гебелс је наводно био згрожен кад се видео први пут на ТВ снимку, због утиска сопствене ружноће. Али у тој ружноћи егзистенције коју ТВ представља, јесте лепота ТВ слике, а њено преношење стварности има потенцијал стварности саме. И нацисти су то препознали, ту моћ телевизије да стварајући апсолутни привид стварности, диктира атмосферу и креира нови друштвени контекст.
Телевизијски снимци нацистичких партијских конгреса из Нирнберга показују на отрежњујући начин све актере тадашње политичке сцене праћене немирном игром ТВ камере. Мимо уметничког ока вештог редитеља и мимо диктиране патетике, они нам дају пун увид у чињеницу колико је све око нацизма на његовом раном врхунцу било спонтано, пуно правих емоција. Оне се виде пођеднако у разбарушеној колони возила којима вођа стиже, никако не под конац како је филм Лени Рифенштал сугерисао, затим у накострешеној љубави грађанства које се тиска, у лежерном приступу обезбеђења сигурног у себе и околину, у девојчици која препешачи читав трг да би дала мали букет цвећа разиграном чика Адолфу, у коментаторовом гласу који још увек у радијском маниру преноси целу сцену што равнијим гласом, са што више чињеница. На крају, ово све из даљине подсећа на неке сцене које смо видели у детињству, овде код нас.
Предности новог медија биле су, наравно, очигледне – радио није могао да прикаже гламурозни улазак министра индустрије Алберта Шпера у кадар у спортској кабриолет лимузини, улазак репортера у иста кола који је праћен камером у коју Шпер потом лежерно излаже своје виђење новог партијског конгреса партије. Ништа чудно што је план развоја будуће Волкс ТВ био премрежавање целе земље, па и даље: станица јесте емитовала програм пре свега у Берлину, са 14 запослених на врхунцу, пробила се најдаље до Хамбурга каблом – али њен најамбициознији подухват било је успешно отварање студија у Паризу, који је у периоду од 1942. до 1944. био највећи у Европи.
У свој тој раној производњи телевизијских слика било је покушаја да се проспе и понека духовитост, која дана звучи језовито, посебно кад видимо како један конферансије изразито велике четвртасте главе објашњава у камеру свет из музичког угла, и каже дословце: „Код нас има и оних који не уживају у нашем ритму, нарочито оних који се баве разменом музике са иностранством. Ми са њима не околишамо, већ их смештамо у концертне логоре, у којима морају да певају не би ли добили вечеру.“
То је био виц, ако нисте разумели.
И онда је јасно да вицеви понекад служе да кроз забаву сместе одређене категорије људи у сферу дозвољеног линча, са оне стране закона.
Срећом, стварност може бити другачија, али не може бити стварнија, па су догађаји током рата били више него довољни да се и најуверљивија идеолошка слика заљуља. Снимци из претпоследње године рата то речито казују – наиме, прво је студио је премештен у велику дворану која је послужила за демонстрацију бљештавог ескапизма, са великим бројем плесачко-музичких програма варијететског типа, чија је публика уживо била – војска. Овај гламур у оштрој је супротности са истовременим репортажама везаним за рањенике у болницама и њихово навикавање на живот без неког од екстремитета. Један од последњих прилога бележи као велики успех немачког духа чињеницу да је на берлинском Александерплацу уместо траве засађено поврће.
На крају, спикерима није недостајало ни едукативно-филозофског надахнућа: пошто прикаже целу собу пуну препарираних глава разне дивљачи, једну ловачку репортажу спикер закључује следећим речима: „Животиње знају да је ловац њихов најбољи пријатељ.“ На исти начин и гледаоци вероватно знају да је ТВ стваралац њихов најбољи пријатељ. Телевизија под нацистима говори нам о тривијалности и свеприсутности, па и непрепознатљивости зла у свом свакодневном облику. Лако је ово сазнање повезати са свим данашњим телевизијским облицима.
Епилог је међу нама
До које мере су тадашњој Немачкој били свесни поп културе, са њеном особином да серијском производњом допре до свачије интиме, показују разнородни артефакти. Почнимо од познатог војног листа „Сигнал“, чији гламурозни фотографски стил и супериорно модеран прелом остају као један од врхунских издавачких подухвата тог времена, само не треба заборавити како је његова идеја била да се створи композитан фотопортрет уједињене Европе, али под нацизмом; наставимо са екстензивном филмском производњом подржављеног концерна УФА, који је успешно репродуковао свој глумачки „стар систем“; завршимо са недавним, помало бизарним открићем 3D филмова из доба нацизма, до којих смо дошли захваљујући упорном истраживању чувеног авангардног документаристе аустралијског порекла, Филипа Моте – ови „просторни филмови“, како су их звали немачки творци, додатна су назнака оног о чему се размишљало у нацистичком окружењу кад је у питању сфера медија, и вероватно су били тестирани као следећи корак после телевизије, у смеру тоталне репродукције пожељне стварности.
Сваки јавни наративни ток служи да се успостави одређени друштвени ред. Контрола имиџа је суштина тоталитарности друштвеног уређења, јер само у друштвима посредованим имиџом, постоји потенцијал опште контроле токова. Поништавање непосредног људског контакта предуслов је за контролу друштва у свој тоталности. Произвођачи нацизма знали су да се само са стварношћу која се измишља сваки дан, са стварношћу која постоји само кроз слику о стварности, може успешно баратати и у идеолошком смислу.
Посредована стварност, дакле, већ је дуго међу нама. Сад кад смо стигли до тога да живимо у скоро сасвим посредованом окружењу, право питање је где нас то у ствари наводе они који су паралелну стварност иницирали.
Драган Амброзић
Извор: Време
