Muharem Bazdulj: Koliko slave treba piscu

Prijatelji, barem u mom iskustvu, često pričaju o dobrim koncertima na kojima su bili. Nešto ređe, pominju i pozorišne predstave. Nije, međutim, preterano često da se hvale javna predavanja. A, moj prijatelj iz Budimpešte, imao je, međutim, potrebu neki dan da mi se pohvali kako je bio na veličanstvenom predavanju o Tolstoju. Predavanje se zvalo „Lav Tolstoj i liberalizam“, predavačica je bila Lina Štajner sa Univerziteta u Bonu, a predavanje se desilo u Budimpešti osamnaestog januara ove godine.

Životne oluje

Životni put Lava Nikolajeviča Tolstoja dobro je poznat. Rođen je 28. avgusta 1828. godine u Tulskoj guberniji, na imanju Jasna Poljana. Mladost mu su sastojala od tipičnog avanturističkog inventara onodobnih ruskih aristokrata. Bilo je svega u toj burnoj mladosti: kocke, pića, žena, dugova, veneričnih bolesti, putešesvija. Tolstoj je studirao pravo, no nikada nije diplomirao.

Deo Tolstojeve mladosti obeležila je, međutim, i služba u vojsci, tačnije u artiljerijskoj regimenti na Kavkazu.

Ipak, već u trećoj deceniji života naslućuje se veliki pisac. Od svoje 24. pa do 29. godine Tolstoj je objavio tri knjige svoje autobiografske trilogije: „Detinjstvo“ (1852.), „Dečaštvo“ (1854.), „Mladost“ (1857.). Osim ove trilogije Tolstoj je tih godina štampao i „Sevastopoljske pripovesti“. Pre svog 30. rođendana on će takođe deo života provesti i u zapadnoj Evropi – u Francuskoj, Švajcarskoj i Nemačkoj, a po povratku u Rusiju vraća se u Jasnu Poljanu.

Godine 1862. Tolstoj će oženiti Sofiju Andrejevnu Bersovu, a ova će mu tokom njihovog dugog braka izroditi čak 13 dece i nad‌živeti ga za devet godina. Tolstojeva je supruga, inače, bila mlađa od njega čak 16 godina tj. u vreme venčanja imala je jedva 18 godina dok je Tolstoj imao 34. Živeći povučeno u Jasnoj Poljani Tolstoj je mnogo pisao. Najpoznatija njegova dela su tri grandiozna romana: „Rat i mir“, „Ana Karenjina“ i „Vaskrsenje“.

Ne treba, međutim, zaboraviti da je uz književnu slavu Tolstoj krajem 19. veka postao i svojevrsna moralna ikona.

Početkom 20. stoleća Tolstoj je zapravo više bio poznat kao mudrac i moralista, nego kao pisac. Prosvetiteljstvo, borba za prava obespravljenih, asketizam uzdigli su Tolstoja u simboličnu figuru slavnu u celom svetu.  Njegovo zalaganje za izvorno jevanđeljsko hrišćanstvo učinilo je da ga Ruska pravoslavna crkva izopšti 1901. godine. Te iste godine prvi put je dodeljena Nobelova nagrada za književnost koju je, po opštem mišljenju, trebao dobiti upravo Tolstoj. Laureat je, međutim, postao francuski pesnik koga danas malo ko pamti: Sili-Pridom. Dvadesetog novembra 1910. godine Lav Nikolajevič Tolstoj je umro potpuno sam na maloj željezničkoj stanici Astapovo. Sahranjen je u Jasnoj Poljani.

Hadži-Murat i Ramzan Kadirov

Početkom ovog veka, u Engleskoj je objavljen novi prevod „Hadži-Murata“ iz pera Hjua Aplina. Tada su se svi engleski mediji takmičili u hvalospevima, a u jednom uglednom nedeljniku doslovno je zapisano kako je taj roman „najbolji dokaz činjenice da je prava književnost uvek aktuelna“. Za tadašnje britanske recenzente ta aktuelnost je bila neverovatno privlačna.

Priča o proslavljenom čečenskom gerilcu, strahu i trepetu carske ruske armije sredinom 19. veka bila im je interesantna i kao prolog za tada aktuelne događaja i slika kontrasta između Čečena kao pobožnih i asketski nastrojenih muslimana i moralne slabosti Rusa. Dvadesetak godina kasnije, prizivanje „moralne slabosti“ Rusa Englezima je privlačnije nego ranije, ali zbog Ramzana Kadirova, reklo bi se, nisu odveć raspoloženi da preterano hvale ni Hadži-Murata.

Tolstoj svakako u ovom romanu ne gaji apriorne simpatije prema bilo kome, naročito ne one unapred očekivane; laskavije je u njemu svakako predstavljen gerilac i pubunjenik Hadži-Murat negoli ruski car.

Sonata i smrt

Od kraćih Tolstojevih dela, kao najuspelija i umetnički najostvarenija se ističu dve novele „Krojcerova sonata“ i „Smrt Ivana Ijiča“. „Krojcerova sonata“ je jedno od onih dela koje nam o duhu vremena govore više negoli stotine istorijskih studija i monografija.

Uz „Gospođicu Elzu“ Artura Šniclera, neke od tih stranica ispisao je Oto Vajninger, upravo je ova Tolstojeva novela ponajbolja ilustracija tipično devetnaestovekovnog odnosa prema seksualnosti.

Na tragu Kunderine teze da je jedan od najvećih poraza 20. veka taj što prethodnom stoleću nije ponudilo nikakav kvalitetan odgovor na njegove seksualne fobije, i ova novela, mada drukčije od „Hadži-Murata“, priziva nova savremena čitanja. U feminističkim čitanjima ove proze, često se potencira Andrea Dvorkin.

Jedan pisac

Ima jedna božanstvena anegdota iz vremena SSSR-a, tačnije perioda najčvršće Staljinove vladavine, kada jedan funkcioner Društva pisaca Sovjetskog Saveza želeći da pokaže kulturnu superiornost Rusije pod vlašću komunista u odnosu na vreme carske vlasti ustvrdi kako je krajem 19.i početkom 20. veka u Tulskoj guberniji živeo samo jedan pisac, a da ih je pet decenija kasnije bilo čak tri stotine. Onaj jedan je, međutim, bio Tolstoj, a ovih tristo su zaboravljeni.