Dok jedni tvrde da je kampanja navodne odbrane „istine o Jasenovcu“, koju ovih dana vode Dejan Ristić, čelnik beogradskog Muzeja žrtava genocida, i hrvatski povijesničar Ivo Goldštajn neka vrsta skrivenog revizionizma (kao, „Džeruzalem post“ širi laži, a mi, Ristić i Goldštajn, znamo istinu – u Jasenovcu nije bilo više od stotinak hiljada žrtava), a drugi se čude kako je istoričar Ristić, koji se nikad nije bavio ni NDH, ni genocidom, postavljen na tako važno direktorsko mesto, nama ostaje da napustimo teren nagađanja, pa da, kao i uvek, koristimo činjenice. A one su jasne. Bar kad je Jasenovac u pitanju.
Hrvatski protektori, Nemci, to su dobro znali. Šef Upravnog štaba glavnokomandujućeg u Srbiji, SS-grupenfirer, dr Harald Turner, izveštava 3. septembra 1941. godine:
„Ovi ljudi (Srbi), koji su nebrojeno puta sami bili svedoci zverskog ubijanja svojih familija, nisu više imali šta da izgube a pošto je njihovo proterivanje (u Srbiju) usledilo bez ikakve prethodne najave, nisu nigde mogli biti smešteni i otišli su komunistima u šume i brda (…) Prema izveštajima, kojima raspolažemo, samo u Hrvatskoj je pobijeno oko 200.000 Srba. Ova ubistva su ovde opšte poznata i, s obzirom na činjenicu da su hrvatske oblasti zadobile samostalnost pod okriljem Nemačkog rajha, kao i da naše trupe u Hrvatskoj nisu sprečile ova užasna nedela, odgovornost za njih se pripisuje Nemcima…“
U jednom izveštaju za SS-rajhsfirera Himlera, objašnjava šef Službe bezbednosti i SD, 17. februara 1942:
„Kao najvažniji uzrok rasplamsavanja aktivnosti bandi, moraju se navesti užasna nedela koja su ustaške trupe počinile nad pravoslavcima u hrvatskom prostoru. Ustaške trupe su počinile ta strašna nedela ne samo nad muškarcima, sposobnim za vojsku, već su to počinili – naročito i na najzverskiji način – nad nemoćnim starcima, ženama i decom. Broj pravoslavaca, koji su od strane Hrvata masakrirani i primenom najsadističkijih metoda sve do smrti mučeni, mora se proceniti na 300.000 žrtava…“
Feliks Bencler javlja ministarstvu inostranih poslova u Berlinu, 16. septembra 1942. godine: „Od osnivanja ove države pa do današnjeg dana, nisu prestali progoni Srba i koštali su života do sada – pri vrlo opreznim procenama – više stotina hiljada Srba.“
Glavnokomandujući za jugoistok, general-pukovnik Aleksander Ler, piše 27. septembra 1943. godine:
„Hrvati u ovom trenutku nesposobni da upravljaju samima sobom (…) policija (…) je samo posmatrač pri terorističkim činovima ustaša naspram pravoslavnog stanovništva, od kojih je – prema ustaškim navodima – oko 400.000 pobijeno…“
Pri kraju rata, 16. marta 1944. godine, piše SS general-major Ernst Fik Hajnrihu Himleru:
„Hrvatska partijska grupacija ustaša je katolička, nedisciplinovana, loše obučena, u borbenom smislu delimično nepouzdana i poznata po tome da je između 600.000 i 700.000 konfesionalnih i političkih drugomišljenika, na balkanski način, poklala“ (…)
Specijalni opunomoćenik za jugoistočnu Evropu, Herman Nojbaher, svedoči: Na osnovu izveštaja, koje sam ja dobio, cenim da se broj bespomoćnih i poklanih kreće oko 750.000 ljudi…“
Župnik u Jasenovcu u činu ustaškog satnika, bio je Josip Paršić, za koga Franjo Tuđman tvrdi da je podržavao NDH, ali je bio protiv ustaških zlodela. On je imao poverenje najviših vlasti, jer je pred pogubljenje ispovedio navodne zaverenike protiv Pavelića, Lorkovića i Vokića. Pred Zemaljskom komisijom za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača u Zagrebu rekao je, juna 1945, između ostalog i sledeće:
„K meni je dolazio ustaša Marijan Gela, koji me je često obavještavao o događajima u logoru: tako npr. kako su ubijani zatočenici u logoru, u početku većinom strojnicom, a kasnije da su zatočenici ubijani nekim tupim predmetom. Meni je jednom zgodom u bolnici u Jasenovcu pripovijedao ustaški satnik Marin Jurčev, koji je kasnije bio obješen od ustaša u logoru, u prisustvu zatočenika logoraša dr Špicera i dr Klajna, da je do god. 1943. mjeseca kolovoza u logoru ubijeno oko 500.000 ljudi, tj. u logoru Krapje i u logoru Jasenovac.“
U tekstu Oslobođeni Jasenovac, koji je Ćamil Sijarić napisao odmah posle ulaska partizanskih trupa u logor 1945, jasno stoji:
„Eto tog mjesta, eto tog imena, eto te tačke, posljednje tačke na putu onih oko 700.000 ljudskih nogu što su prošle ovom istom ulicom, da se više njom ne vrate – ni njom, ni drugom!“
U pismu koje je februara 2006, u ime udruženja preživelih žrtava genocida u NDH njihovih potomaka, Smilja Tišma uputila javnosti rečeno je ono što je odavno utvrđeno: „U izveštaju Jugoslovenske državne komisije za utvrđenje zločina okupatora i njegovih pomagača, dostavljenog Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu, decembra 1945, navodi se da je u logoru Jasenovac pogubljeno najmanje 600.000 zatočenika (korišćeni nemački izvori i zaplenjena ustaška arhiva). Prema podacima Zemaljske komisije Hrvatske iz 1945. godine, u Jasenovcu je umoreno zatočenika – žrtava fašizma od 500.000 do 600.000.“
Kad se sve ovo zna (a zna se), ostaje samo čuđenje zašto je državna televizija, posle uspešnog i osvešćujućeg prikazivanja Dare iz Jasenovca, rešila da učestvuje u „antirevizionističkoj borbi“ Ristića i Goldštajna, koja, kritikujući Džeruzalem post, hoće da nas ubedi da je Jasenovac umorio višestruko manje ljudi nego što je to zvanično utvrđeno.
Izvor: „Večernje novosti“
