Била је то прилично хладна ноћ на Цетињу, у којој сам се опрезно кретао залеђеним асфалтом и плочницима на путу од школске зграде до богословског интерната.
Ледени вјетар, који је повремено снажно дувао, навео ме је да кренем пречицом кроз парк, иза дворца краља Николе. У улици Петра Лубарде сам срео момка, у касним двадесетим годинама, са којим сам се већ неколико пута сусретао и разговарао на разним локацијама у граду. Први наш разговор се догодио свега пар дана после устоличења митрополита Јоаникија и “ белведерских“ догађаја. Касније смо се више пута сретали и разговарали готово увијек, на његову иницијативу, на политичке теме, изузев пар момената у којима је он исказао усхићење због медаље “ златних лавица“ или , пак, добре партије “ храбрих сокола“. Осим донекле нашег првог разговора, у којем је био револтиран због устоличења, сваки пут је био необично учтив и трудио се да избјегне термине “ црква Србије“ и “ посрбице“, за које ми је једном приликом сам рекао да се често користе у његовом окружењу и друштву. Након уобичајеног поздрава, поставио ми је следеће питање:“ Како ти се свиђају нове заставе које су скоро постављене код манастира и Ћипура? Ове су нешто отпорније на кишу, снијег и вјетар у односу на претходне“. Рекох му да и даље сматрам да државним заставама није мјесто на оградама манастира и цркава.
“ Па, каква би ово држава била ако бисмо дозволили да свештенство одређује гдје ћемо да качимо заставе“?!
На то сам му одговорио да свештенство на такво што ни не претендује. Но, колико знам, постоји од државе јасно прописан правилник који брани да државне заставе свако качи тамо гдје му то одговара . Након мојих ријечи је на тренутак застао, па, изрекао следеће:“ Када сам први пут угледао заставе на цетињским богомољама, једина дилема у вези тога коју сам имао је претпоставка за коју сам знао да ће се неминовно показати као тачна. Ријеч је о томе да ми је одмах било јасно да ће калуђери и попови, због постављања застава, опет у дијелу медија бити представљени као жртве Цетињана и Цетиња. Међутим, наш град је увијек био отворен подједнако за све људе, без обзира на нацију и вјеру. То је најтолерантнији град у Црној Гори, у којем правила за све важе подједнако“!
Рекао сам му, да будући да доста времена због природе посла и послушања проводим на Цетињу, можда и нисам довољно објективан да просуђујем о његовом ставу, те да би то најбоље оцијенио неко са стране. На то сам додао следеће:“ Но, ипак, одмах ми на ум падају три примјера која би , можда , могла да доведу у питање барем дио твојих ставова. Први примјер се догодио дан након сњежних падавина. Мој колега, професор Историје Хришћанске Цркве Аполон Мишченко, је помислио, да попут осталих људи који су настањени на Цетињу и он има право да очисти снијег испред богословског интерната. Није прошло ни пар минута, а већ се испред њега створила полицијска патрола која је дошла по пријави забринутих комшија. Наиме, комшије су установиле да Аполон чишћењем снијега, заправо, ремети и угрожава саобраћај!?
Друга ситуација је она у којој се нашао ректор богословије протојереј Благоје Рајковић, који је пошао у манастир у намјери да служи литургију. Иако је ауто паркирао недалеко од табле на којој се налази натпис који сведочи да се ту могу паркирати аута која су регистрована на митрополију, комунални полицајац му је написао казну. Узалуд су била сва увјеравања да је возило којим је управљао у власништву митрополије! Међутим, најупечатљивији примјер је лежећи полицајац“!
“ Заиста ми није јасно шта под тим подразумијеваш?“
Рекох му да се школска зграда налази непосредно поред улице, у којој неки људи неуобичајено брзо управљају својим возилима , додајући гас баш у моменту проласка поред школе. То се свакако не би догађало када богословија не би била једина школа у Црној Гори у чијој се близини не налази лежећи полицајац. У претходних тридесетак година, школа се више пута обраћала општинским властима са молбом да се исти у тој улици постави. На те представке општина богословију није удостојила ни одговора…
“ Не смијем ни да помислим шта би се догодило да петнаестогодишњег ђака првог разреда богословије удари ауто испред школе? Ко би за такав инцидент, у суштини, био крив“?
Одговорио ми је да је увјерен да је проблем тек у администрацији и да су се молбе, можда, негдје и загубиле. По њему, могуће је да нису биле адекватно састављене или послате на праву адресу.
И тако се завршио још један у низу наших разговора. Он је отишао кући са увјерењем да је проблем административне природе. Ја сам пошао у интернат са непоколебљивим сумњама у то увјерење. А лежећи полицајац је остао парадигма односа цетињске општине, а шире гледано и државе Црне Горе, према најстаријој образовној институцији у земљи!
Извор: ђакон Павле Љешковић/Митрополија
