Разговор с песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: „Порекло наде“ и „Ватра и ниста“, разговор водио Михаило Блечић, објављен је у НИН-у од 25. IX 1960. )
Питање: Да ли за Вас постоји поетска формула света? Ако постоји, реците је.
Бранко Миљковић: Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епитаф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола.“ Моја формула: „Речи су моћ и оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“
Питање: Ви у својој првој књизи (Узалуд је будим, 1957.) имате стих који, ако се тачно се сећам, гласи: Све што имамо то су наше речи. Ако бисте морали да будете лишени свих речи сем једне, коју бисте реч одабрали?
Бранко Миљковић: Одабрао бих једну прејаку реч, кадру да из себе поново створи читав речник.
Питање: Која је то реч?
Бранко Миљковић: Ватра. Ватра припрема птицу. Птица је поклон за небо.
Питање: Може ли се на нашем језику испевати велика поезија?
Бранко Миљковић: На сваком се језику може писати велика поезија. Не постоје велики и мали народи, не постоје велики и мали језици. Постоје велики и мали песници.
Питање: Шта Вас је, који моменат, из живота окренуо ка поезији?
Бранко Миљковић: Рано осећање немоћи пред светом нагнало ме је у поезију. Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: или да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чему се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха.
Питање: Ваша омиљена пословица?
Бранко Миљковић: „Празну главу ветар носи.“
Питање: Шта мислите о времену-судији?
Бранко Миљковић: Време је лажно, али суд његов је истинит.
Питање: Кажите један свој стих…
Бранко Миљковић: Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој.
***
Поезија не сме бити заслепљена истином као својим садржајем. Јер песма не казује истину; она је слути. Тиме што је слути, она је жели изван себе, а не у себи. Циљ не може бити „овде“ већ „тамо“ јер претпоставља тежњу. Оно што песма хоће да каже, мора да буде оно што песма тражи, оно што се у њој самој изгубило. Песма је заборав и од заборава. Она не казује садржај, већ мутно досеже.
***
Где је почетак заборава? Тамо где стварност више није кадра да говори сама о себи језиком непосредности, тамо где се она преобратила у празнину јер се не може изрећи, јер саму себе себи више не може дозвати по имену. Треба именовати ту празнину да би се указао свет, да би се помериле воде, да би се згуснуо ваздух да би се родио камен, да би најзад из камена излетела.
