Нас су убијали да нас избришу с мапе постојања, ми смо убијали да прикријемо њихову кривицу. То је био смисао свих ратних репортажа. „671“ – да то схватимо
Рецепција романа 671 у Србији одређена је друштвеном климом коју креирају два табора: један чини лажни национални корпус, свјесно или несвјесно сабран око лажне националне политике која се води још од распада СФРЈ, а у овим нашим данима доживљава зенит под влашћу која има концесију над српском историјом, духовношћу, српским страдалништвом.
Други табор је тзв. Друга Србија, остаци и насљедници позиција и привилегија црвене буржоазије, који су у стварању Новог свјетског поретка видјели нову шансу, лажна љевица која насупрот првом табору себи приписује чување слободе говора, широке палете „људских права“ и „слобода“, демократских вриједности, у име напретка и новог поретка гушење свега „реакционарног“.
Средњи пут, који не припада ни једном од два табора не постоји, бар јавно – невидљив је.
Роман 671 је ничији, он је сироче. Има сестру, то је Молитва под морем и, једна другу бране од критика коју упуте неки из два поменута табора. Лажни националисти критикују 671 да је другосрбијанска, олако, без вагања – другосрбијанци пак, књизи замјерају да није антисрпска, да се не инсистира и не продубљује до врхунца задовољства у опису и сецирању српског зла.
И док се лажни националисти носе и војују са, сада преминулом, Латинком Перовић и њеним партијским одлукама с краја 60–их и почетка 70–их, превиђају или се праве да не види актуелну политику и Латинку Перовић нашег времена у лику Ане Брнабић, дјеловање које је штетније на културни и сваки други идентитет него што је било комунистичко. Пакао за изврсне се наставио. А, Југославија? Не мислим начелно да је то био користан пројекат за Србе, али гледајући из данашње перспективе, шта се с нама десило у ових 33 године, колико Југославија не постоји. Како смо поступали са својом историчношћу, државотворношћу, правом на крвљу заливене територије? Како се изборила национална интелигенција, народ, политичари, сви ми заједно? Ово је само питање, подстрек да размислимо и да покушамо одговорити да ли је баш Југославија била оно најгоре што нам се десило? Зашто онда литерарне слике, из 671 односно естетски садржај чије ишчитавање дочарава атмосферу некадашње државе смета? Ипак, само Југославија је била држава у којој су живјели сви Срби. А данас?
Тешко се може таквог сагледавања прихватити лажни национални корпус јер је он забављен рововском битком са другосрбијанцима. Та умјетна подјела је рам из којег се не може искочити. Напротив, све се гура у тај калуп. Ако нешто има национални предзнак мора се прилагодити оркестру чији су корифеји контролисани национални интелектуалци, историчари, професори који до „танких цреваца“ пиле о другосрбијанској опасности, „монтенегринској“ издаји. Пробудити се одбијају, преузети одговорност неће, та салонска побуна је веома узбудљива. То није отпадништво. И даље су видљиви и за њихов его довољно. И даље су на својим радним мјестима.
Пишући 671 био сам свјестан и кривог разумјевања и сопственог неприпадања ни лажном националном корпусу, ни другосрбијанском. Да, писао сам роман за награду и кад год неко прочита моју књигу то је за мене награда. Који писац не прижељкује награду? Као симбол великог броја људи који ће се сусрести са написаном књигом. Вјероватно сваки. Али, чињеница да сам роман 671 писао у Гајсенхаусену, њемачком сеоцету у Баварској, затим у Марлу, на сјеверу, у шуми Хартвалд, преко дана кувајући у ресторану ноћу пишући говори да сам ја већ крваво платио за своју слободу изражавања својим радом, те да ми награда која би ме требала сврстати у неки табор не треба. Ја сам свој ручак зарадио. А видљивост такође плаћам, опасном и безскрупулозном истином. Стањем ствари. Кувам и даље.
Умјетност је статус. Писање је излаз. Умјетност је као пост. А у току припреме за пост праштамо и тражимо опрост. Зато на почетку 671 и Молитва под морем. Немам право да опраштам за жртве усташког геноцида којима се бави Молитва под морем, али могу тражити опроштај за жртве из воза 671. Могу замислити да сам се нашао на мјесту тих несрећника. Радника, студената, сељака. Они нису морали најприје погинути на фронту, па да би се нашли на листи сребреничких жртава, којима машу невладине организације, промовишући један „сумњиви злочин“. 671 је чист и непотребан злочин. Као и онај из Северина.
Ако треба да је 671 шифра моје срамоте, нека буде. Може ли обичан, мали човјек написати роман о страдању другог малог човјека? Је ли то срамотно? Рођен у Книну 1974. У Србију дошао на трактору 1995. Из свог ратног искуства сам научио да пате и други. А тај други, он је исто Ја.
671 је срамота српске државе те 1993, јер постоје назнаке да је злочин потпомогнут од стране припадника државних органа. Ни у 671 се нисам бавио истраживањем, стога тај роман није новинарски. И даље не вјерујем да је мој српски народ, злочиначки народ. Ту лежи важан дио разлога за писање 671. У предјелима непознатог и недокучљивог, сматрам да је тај злочин дио једног опсежнијег сценарија сатанизације Срба, стога мислим да је за скидање те љаге управо добар начин да без непотребног другосрбијанског покровитељства размишљамо и пишемо о таквим случајевима. Не тај начин чинимо непотребним у све уплетени фактор „људских вриједности“ из Вашингтона или неког другог центра.
Да ли сам лицемјер? Пишем о националним и црквеним темама, а на другој страни аутор сам романа о муслиманским жртвама. А зар није право лицемјерство кад на примјер својатамо дивног Мешу Селимовића, а ћутимо о убијеним Бошњацима из 671? Хоћемо ли бити као Хрвати који побију милион Срба, онда ставе Србина на кованице еура, у чијем селу нема струје а Србин освјетлио свијет? То је лажна национална политика, ставови који одбијају од националних вриједности. Једна од њих је чојство. Зато, најприје, будимо људи.
Хвала аутору приказа 671 на Стању ствари. Дао ми је награду јер је прочитао књигу. Није устао на пола, како каже, кад је у биоскопу гледао српску глумицу која глуми силовану муслиманку. То је нека друга прича. Он је дао своје читање књиге. Али и неколико комплимената који су ми веома важни. Да ли је други дио књиге лошији. Можда јесте. Можда је критичар једноставно потпао под аутосугестију да је роман другосрбијански. То је врло пријемчив калуп. Пуно су тога присвојили, брендирали.
Нас су убијали да нас избришу с мапе постојања, ми смо убијали да прикријемо њихову кривицу. То је био смисао свих ратних репортажа. 671 – да то схватимо.
Извор: Стање ствари
