У оквиру НАТО савеза, чија је стварна сила одвраћања у великој мери почивала, и још увек почива, на војном тешкашу САД, Западна Европа раније је била заштићена
Дана 27. маја 1952. године су Немачка, Француска, Италија и три земље Бенелукса потписале споразум о оснивању Европске одбрамбене заједнице. Када је потом 30. августа 1954. године француска Народна скупштина одбацила овај план, пропао је први покушај да се западни део европског континента, који је био тешко оштећен у два светска рата и који је сада био угрожен од стране источног блока, добије заједнички инструмент за обезбеђивање његове безбедности. Оно што је потом уследило и што се односи посебно на Немачку је добро познато: већ 1955. године, Савезна Република Немачка је приступила западном војном савезу НАТО који је постојао од 1949. године. У оквиру овог савеза, чија је стварна сила одвраћања у великој мери почивала, и још увек почива, на војном тешкашу САД, Западна Немачка и готово цела Западна Европа били су до краја Хладног рата заштићени од (потенцијалних) експанзионистичких намера Варшавског пактa.
У оквиру узнапредовалог политичког продубљивања и територијалног ширења Европе након политичких промена 1989/90, питање заједничке спољне и безбедносне политике се, природно, снажније вратило у фокус интересовања. И након што се Лондон 1998. године сагласио са идејом о заједничкој европској одбрани, од преласка у нови миленијум је и идеја о заједничкој безбедносној и одбрамбеној политици ЕУ добила контуре. У оквиру ове заједничке безбедносне и одбрамбене политике, ЕУ данас профитира од неколико међудржавних институција и сарадњи: као примере овде треба навести Еврокорпус основан 1. октобра 1993. године, Француско-немачку бригаду основану 2. октобра 1989. године и 30. августа 1995. године образован Немачко-холандски корпус.
Отприлике од 2000. године поново се све интензивније дискутује и на тему европске војске. Суштински аспект који говори у прилог стварању једне такве војске је перспектива да ће се у условима јединствених војних стандарда и структура уштедети на трошковима и адекватније расподелити особље. Укратко речено: европска војска обећава већу ефикасност. Међутим, као увод у стварање европских оружаних снага требало би испунити суштинске предуслове: на европском нивоу морале би се створити (федералне) државне структуре како би се заједничка војска уопште могла формирати. При томе би нарочито спољнополитичке надлежности Европе морале бити додатно проширене. А све се то може остварити само ако постоји одговарајућа политичка воља. На крају крајева, становништво појединачних земље ЕУ мора да одлучи на који начин се најбоље може наоружати за промене историје.
Превод: Стање Ствари/Душан Достанић
