Након што је отишао у журналистичку пензију, легендарни новински уредник Манојло Мањо Вукотић претворио се у једног од најагилнијих српских и регионалних издавача
Под егидом своје издавачке куће “Вукотић медија”, он већ неколико година објављује књиге које надилазе трајање једне издавачке сезоне. Чини се, међутим, да је 2022. била досадашњи врхунац постојања ове издавачке куће. Током прошле године су, наиме, у овој издавачкој кући објављене барем двије књиге које су културни догађај чија важност надилази Србију, па и јужнословенске просторе.
Најприје је средином 2022. објављена књига Милована Ђиласа “Распад и рат” с поднасловом “Дневник, 1989 – 1995”. Ове дневничке биљешке које је приредио пишчев син Алекса, а које су писане од јануара 1989. до Ђиласове смрти априла 1995, одличан су преглед трагедије Југославије и њених народа и вриједан историјски документ. Али, оне су и много више од тога. Ђилас записује своја размишљања и осјећања, страхове и тугу. Пише о општој дезоријентацији, вулкану очаја и мржње, безнађу и хаосу, гротески и трагедији, крвавом амбису и безумној, неизмјерној биједи. У књизи се у епизодним улогама појављују бројне историјске и медијске личности: од Матије Бећковића и Добрице Ћосића до Весне Пешић и Наде Мацуре. Такође, књига која је првенствено историјска хроника, након смрти Ђиласове супруге Штефице претвара се готово у метафизички љубавни роман.
Један од разлога велике сугестивности ове књиге је и чињеница да јавност није имала појма о њеном постојању. У том смислу постоји и знаковита сличност с другом књигом о којој овдје желим рећи нешто више, с књигом која је објављена у посљедњим данима прошле године, са “Сећањима” Васе Чубриловића.
Прва исповијест
Академик Чубриловић, угледни историчар и професор Универзитета у Београду, родио се у Босанској Градишци 1897. године. Стога је лијепо да је међу спонзорима овог издања, уз “МК групу” и град Градишка. Васа Чубриловић је као седамнаестогодишњак био међу сарајевским атентаторима, и то као најмлађи међу њима. Отуд и на корицама књига, скоро као поднаслов, натпис “Прва исповест сарајевског атентатора”.
Ова “Сећања” је инструктивним предговором пропратио Василије Крестић. Сама књига се, пак, отвара Чубриловићевим сјећањима на властито дјетињство, односно на живот у Босни у вријеме Бењамина Калаја. Ту се мијешају породичне приче и легенде са лирским успоменама о, примјера ради, љетовањима у Крупи на Врбасу. Такође, већ на самом почетку књига је у исто вријеме и мемоарско присјећање једног изузетног појединца и друштвено-историјска хроника.
Што наратор бива старији, друштвено-политички слој бива присутнији. Ту је, рецимо, занимљив дио о Чубриловићевом похађању гимназије у Тузли: “Гимназија у коју сам ступио у јесен 1908, била је класичног типа. У њој су учили ђаци разних народности, а предавали су и професори разног порекла. (…) Мора се признати да су те школе биле добро опремљене и да су имале добре наставнике”.
На пријемни испит 1908. је изишло око 120 потенцијалних ученика, а примљено је четрдесетак, међу њима и Чубриловић. Њему је јако помогло што је његов брат Вељко у то доба био учитељ основне школе у Тузли. Исти је то Вељко Чубриловић који ће на процесу младобосанцима бити осуђен на смрт јер је био пунољетан кад је Принципу, Грабежу и Чабриновићу помогао да оружје из Србије пребаце управо до Тузле.
Непуних шест гимназијских година Васе Чубриловића су године његовог националног и политичког освјешћивања. Због таквог ангажмана он и јесте био избачен из гимназије у Тузли па се почетком 1914. пребацио у гимназију у Сарајево. Тамо му је већ живјела сестра Стака па му се било лакше снаћи и прилагодити. Пет средишњих поглавља ове књиге баве се Сарајевским атентатом, суђењем атентаторима и Чубриловићевим робијама. Немамо овдје простора да се тиме бавимо; то би тражило засебан текст или радије читав фељтон. Из перспективе данашње Босне и Херцеговине, а у буквално дневнополитичком смислу, најзанимљивије је поглавље које се бави Чубриловићевим животом у Сарајеву од 1922. до 1926. године.
Комшић без шансе
Чубриловић је, наиме, дипломирао у Београду у јуну 1922, па у јесен стиже у Сарајево да буде професор у истој гимназији коју је осам година раније похађао као ученик. То се све, дакле, збива прије равно сто година. Епоха је Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, непосредно након увођења Видовданског устава. Као новопечени Сарајлија, односно становник Сарајева, у вријеме парламентарних избора 1925. године, професор Васа Чубриловић бива биран за предсједника Изборне комисије у општини Бусовача у централној Босни, у данашњем Средњобосанском кантону. До дана данашњег и сама варошица Бусовача и околна села која припадају тој општини имају становништво отприлике педесет одсто напрема педесет одсто муслимана наспрам католика, односно данашњим рјечником Бошњака наспрам Хрвата.
У полушаљивој варијацији на савремени дневнополитички рјечник, легитимни представници тамошњег становништва били су Мехмед Спахо, односно Стјепан Радић. Ипак, нека каква-таква очекивања на изборима имале су и Радикална и Земљорадничка странка. На крају, као у “Топ листи надреалиста”, код Реуфа и Минке, гдје сви гласају за “своје”, Радикали добијају десетак гласова, а Земљорадници један једини (Чубриловићев), док се избори у суштини своде на попис становништва, гдје сви муслимани гласају за Спаху, а сви католици за Радића. Оновремени Жељко Комшић не би имао шансе.
Пише Васа Чубриловић дословце овако: “Доцније сам се често сећао тога случаја из избора у Босни 1925. Питао сам се, да ли у таквој средини заосталој и верски затуцаној уопште може постојати слободно политичко опредељивање код људи, тако чврсто везаних за своје верске организације”. Прошло је, дакле, скоро пуних стотину година, а те Чубриловићеве дилеме нису изгубиле на тежини.
Васа Чубриловић је умро једанаестог јуна 1990. године у Београду. Био је у поодмаклим годинама; имао је деведесет и три. На извјестан начин је и добро да није дочекао почетак правог распада Југославије. Он је као омладинац био дио групације која је заправо створила Југославију. Цијелог живота остао је вјеран југословенском идеалу. Више од тридесет година након његове смрти излазе његова “Сећања”; Југославије више нема, али по(р)уке Чубриловићеве књиге су и даље индикативне. У том смислу, Чубриловићева “Сећања” за данашњег су читаоца више него актуелна.
Мухарем Баздуљ
Извор: Глас Српске
