Још један важан критеријум односи се и на реакцију бирачког тијела које постепено одлази од ДПС-а. Да ли ће кандидат демократског блока који уђе у други круг, ове бираче “вратити” ка ДПС-у или их привући себи и побиједити кандидата бившег режима
Дискусије и полемике на тему предсједничког кандидата ухватиле су залет. Из већине политичких странака саопштено је да “имају свог кандидата” али да су “спремни на договор око заједничког кандидата”. Основни критеријум за одабир конкурентног кандидата и стварање побједничког фаворита је потенцијал гласова који може добити и одбити – у другом кругу, осим у случају да добијемо предсједничку трку попут оне из 2013. када су се већ у првом кругу “један на један” суочили Филип Вујановић и Миодраг Лекић.
Најбоље организоване и најмасовније страначке инфраструктуре имају Демократска партија социјалиста, Демократски фронт и Демократска Црна Гора. Покрет Европа сад биљежи висок проценат подршке али је њихова страначка инфраструктура тек у развоју и још увијек нема поузданих података који минималан а који максималан проценат они могу да освоје. Када кандидат за предсједника долази из врха одређене странке, по правилу се прво и највише мобилишу страначке базе. Оне гарантују солидан број гласова и добру позицију свог кандидата у првом кругу. Међутим, предсједничка трка у првом кругу није налик борби за “пол позицију” као у тркама Формуле 1. Најпознатији примјер на ову тему пружа Француска, гдје кандидат националне опозиције или крајње деснице редовно осваја пролазак у други круг али у истом не побјеђује.
Анимозитет између политичких странака у блоку против бившег режима осцилира и разликује се од периода до периода. На примјер, Демократе су водиле оштру кампању против ГП УРА, а сада су у добрим односима. Однос ДФ и СНП такође пролази кроз различите фазе. Тако је мање више и са осталима. Ако у други круг против кандидата ДПС блока, уђе кандидат који је и предсједник своје странке, остаје упитан ниво мотивације од стране осталих страначких база – уз неколико изузетака. Најбољу “проходност” за други круг имају они кандидати око којих постоји консензус односно не постоје значајне разлике и анимозитети. У тој категорији може се најприје говорити о Миодрагу Лекићу, Јакову Милатовићу, др Јелени Боровинић Бојовић, али и о Алекси Бечићу, Милојку Спајићу и Оливери Ињац.
Лекић је био мандатар за састав 44. владе и представљао је решење које је било прихватљиво свима у парламентарној већини. Јаков Милатовић и Јелена Боровинић Бојовић имају добре односе са осталим странкама, што су демонстрирали и послије избора у Подгорици. Не дијеле јавност. А то се може рећи и за Алексу Бечића, који је редовно на неком од прва три мјеста у табелама најбоље оцијењених политичара због великог броја “средњих оцјена”, што ће рећи да је мало оних који бившем предсједнику Скупштине дају најнижу оцјену. Нико од набројаних није на мети критика неког од савезничке стране, што их чини кандидатима прихватљивим за гласање у другом кругу, од стране бројних политичких категорија. У случају Милојка Спајића и Оливере Ињац ситуација је нешто специфичнија. Спајић је освојио озбиљан раст популарности али га јавност, а чини се и он сам себе, перципира као фаворита за мјесто премијера. Једини субјекат који га интензивно напада је Покрет за промјене и повремено СНП. Оливера Ињац није много присутна у јавности али важи за кандидата који такође не ствара подјеле у јавности. Дилема у вези ње је да ли може да капитализује раст Европе сад и уђе у други круг, с обзиром на то да проценат ПЕС-а у медијима доминантно “вуку” Спајић и Милатовић.
Још један важан критеријум односи се и на реакцију бирачког тијела које постепено одлази од ДПС-а. Да ли ће кандидат демократског блока који уђе у други круг, ове бираче “вратити” ка ДПС-у или их привући себи и побиједити кандидата бившег режима.
Редакција
