У даљем излагању набројићемо сијасет других важних карактеристика „десних радикалних група“ као што су: фетишизација свега војничког; фабриковање непријатеља; изразити антиинтелектуализам и супротстављање људима који су носиоци духа; извлачење неке теме из њеног историјског контекста и њена обрада у пропагандне сврхе а у вези са тим и својеврсна псеудонаучна педантност и непринципијелни формализам у доношењу закључака; па затим монополизовање националног имена и националних симбола у сврхе идеолошке пропаганде…
Пише: МИЛИЈА ТОДОРОВИЋ
Не треба трошити ријечи о томе колико је све то што историчари виде у кризи Вајмарске демократије, а што је пријетило да се пројави у новим облицима њемачког национализма, управо актуелно у садашњој Црној Гори, односно у начину на који групе грађана мобилише за свој политички пројекат партија Мила Ђукановића. Све ту буквално имамо поновљено или бар блиједо копирано: сакривени под наслове који су само именом антифашистички, окупљају се људи у импровизованим униформама (беџевима, качкетима, амблемима) ускликујући фашистичке пароле, попут „Е вива”, и величајући личности и текстове људи који су били отворени сарадници фашистичког окупатора. Бјежећи од утврђених датума нововјековних и славних битака црногорске војске, чија је једина „мана” што су имале препознатљив српски и јужнословенски интеграциони моменат, овдашња пропаганда иде у полумитску прошлост, утврђујући за дан Војске ЦГ, датум битке из 11. вијека, о којој, осим да се десила, немамо ваљаних и поузданих података.
Поменуто извлачење ствари из контекста историјске епохе у којој су се збиле, овдје у Црној Гори је пренаглашено и упадљиво. Скупштински сазив са ДПС-овом већином изгласао је декларацију о (!) поништењу одлука скупштине из 1918. г. Одлука чије је важење престало одавно, послије Другог свјетског рата, и чије поништење, сада, након неколико историјских промјена које су претходно услиједиле, значи само једно: обрачунавање политичке идеологије са историјским фактима. Пропагандно и фалсификаторски, доводе се у сукоб личности које су се у реалном животу измириле и ступиле у политички савез, а у исти идеолошки кош се сврставају они који су међусобно ратовали до посљедњег животног даха. О томе најсликовитије говори пропагандна пројекција по којој су, у истом строју, окорели антикомуниста и сарадник Мусолинија, официр Крсто Поповић, и партизански херој Љубо Чупић (икона комунистичке ратне епопеје). Такав накнадо формирани строј, ратује против, рецимо – Александра Карађорђевића, краља ујединитеља, а ставља се под команду Јосипа Броза, коме ДПС функционери враћају споменике и име институцијама (медијске куће, спортска друштва). Насупрот те пропагандне магле, историјска факта говоре да се Поповић измирио са краљем Александром, од кога је добио плату и пензију, док се, на другој страни, није хтио жив предати Брозовим војним формацијама, које су га на крају – звјерски ликвидирале. Наравно, амалгам који накнадно спаја неспојиво је острашћени национализам ДПС идеологије, која је изразито антисрпска.
Такав национализам управо врши монополизацију националног имена, и свакога који се не уклапа у врло уску и кабинетски пројектовану дефиницију црногорске националности, сматра – непријатељем државе, или издајником. Пред тим и таквим „издајницима”, који су уствари тек неистомишљеници, а истовремено кумови, пријатељи и браћа, маше се химном, грбом и заставом, које су усвојене у парламенту (замјењујући претходне и вишедеценијске државне амблеме) са неуобичајно тијесном већином када се ради о тако општим симболима. Маше се агресивно и пријетећи, нецивилизовано.
То би био прикладан опис управо онога што ће Волкер Вајс, дефинисати овако: битна карактеристика данашњег десног популизма је „стално позивање на праву демократију, док се истовремено други антидемократски руже ”.
Као што смо већ навели, намјера нам је била да указивањем на актуелност философских промишљања о „десном радикализму” истакнемо тачност, истинитост њихових увида. Њихова актуелност у данашњој Црној Гори није нимало пријатна информација по црногорске грађане и друштво, али истовремено та констатација нуди и рјешења за кризу. Наиме, правило детектовање друштвене деформације, њено адекватно именовање, не мора и не смије да служи као политички памфлет против политичара о којима је било ријеч. Али може да међу ученим људима и објективним аналитичарима стварности донесе битан друштвени допринос, у смислу теоријске одбране и оправдања онога што јесте демократски развој и здрави дијалог неистомишљеника.
