На Месецу се налазе молекули воде и леда. Удари астероида и комета су вероватно донели нешто од тога, али наова научна студија открива још један могући извор лунарне воде – земљину атмосферу.
Јони водоника и кисеоника који излазе из горњих слојева атмосфере наше планете, а затим се сједињују на Месецу, могли су да створе чак 3.500 кубних километара површинског пермафроста или подземне течне воде, кажу научници.
Научници претпостављају да се јони водоника и кисеоника потискују на површину Месеца док Месец пролази кроз реп Земљине магнетосфере (мехур у облику сузе око Земље на који утиче њено магнетно поље). То се дешава током пет дана сваког лунарног месеца.
Због Сунчевог соларног ветра који гура овај мехур, неке од Земљиних линија магнетног поља су прекинуте: само су на једном крају везане за планету.
Када Месец омета реп Земљине магнетосфере, неке од ових прекинутих веза се фиксирају, што доводи до тога да јони водоника и кисеоника који су претходно побегли из Земљине атмосфере изненада јуре назад ка њој.
„Као да је Месец под тушем – пљусак водених јона који се враћа на Земљу, пада на површину Месеца“, објашњава геофизичар Гунтер Клетечка са Универзитета Фербанкс на Аљасци.
Пошто Месец нема магнетосферу, када јони ударе у његову површину, ствара се пермафрост, претпостављају истраживачи. Део тог леда, захваљујући различитим геолошким процесима, могао би да доспе испод површине и претвори се у воду у течном стању.
Пошто Наса планира да успостави дуготрајно људско присуство на Месецу, подразумева се да будућа лунарна станица треба да буде у близини неког извора воде. Најновије истраживање би могло да помогне стручњацима где да поставе ту станицу.
„Пошто Насин Артемис тим планира да изгради базни камп на јужном полу Месеца, јони воде који су настали пре много еона на Земљи могу се користити у систему за одржавање живота астронаута“, наводи професор Клетечка.
Истраживање је објављено у Scientific Reports.
РТС
