Молим читаоца да не одустане иза ријечи филозоф у реченици која каже да је филозоф Слотердајк рекао да наше сјећање никад не сеже до самог почетка. То је лако доказати тврдњом да нико не памти моменат властитог рођења. Слично је и са осјећајем за државотворни почетак. У 10. пасусу лежи поента. До тада, пазимо…
Биће да просјечан Србин на улици пред камером мисли да су Немањићи наша прва династија. Но што је било раније, који то именом владари?, потом: да ли је уопште могуће да су тамо неки Словени масовно населили наше јужне просторе у 7. вијеку а не прије… – питања су на која шјор Слотердајк каже да их не можемо одгонетнути. Нико не памти тренутак властитог рођења, па тако ни српска цивилизација. Промислио сам па казао – цивилизација, због културе и због двојице царева. Душана и Уроша.
Но хајде. Предлажем да сузимо фокус на главни град Боке Которске, уназад много година прије неголи су ми се тамо, као новорођеном, очи обојадисале у плаво. Послије 600-годишњег византијског уживања у сигурносној сјени, Стефан Немања промијенио је заставу над градом 1185. и препоручивао се, махом љети, у свом вјерном, сербском, стоном, љубљеном и славном граду све до 1371. Сторија о постанку данашње туристичке и криминалистичке меке казује гдје су управо Колхиђани, нашавши се за крмом Аргонаутима, Јасону, Херкулу, Тезеју, Полуксу, Кастору и Орфеју – у потјери за симболом свега поморског богатства, златном руну – основали Котор. Друга казује гдје је баш цар Стефан Душан почео копати темеље да гради Котор у планини. Вила Алкима, грчки Снажна, рекла му је да град не гради тако високо, гдје му нема броду пристаништа и гдје му нема коњу поигришта, него да град гради на обали. Па тако и би…
Прохујало вријеме смјењивало је чак и темпе пасате – како се уз употребу романизама данас каже за минула времена: Бока је била под управом Илира до 168. г. пре н. е., Римљана до 476. г., Византије до 1180. г. (укључујући доба дукљанско-зетских владара, од Часлава до Бодина).
Била је под управом Немањића до 1371. г., Мађара до 1384. г., босанских владара до 1391. г., самосталног Котора до 1420. г., Венеције до 1797. г. (овде укључујемо период турске управе у Грбљу, Рисну и Херцег Новом 1482–1687, односно Грбља 1718. г.). Била је под управом Аустрије (прва окупација, од 1797. до 1806), Русије, од 1806. до 1807, Француске од 1807. до 1813, у државној заједници Црне Горе и Боке 1813–1814. г., опет под управом Аустрије 1815–1918. г., под управом Краљевине Југославије од 1918…
На прагу 10. пасуса морам да признам како сам заозбиљно промишљао да за живота посјетим све главне градове Боке Которске – и да последњи од њих буде пустоловно финале мог живота. Али авај! Без обзира гдје у прошлости подвукли црту, главних је градова Боке Которске тако много. О једини фјорд на Медитерану отимали су се, и имали га – Цариград, Рим, Венеција, Стамбол, Петроград, Париз, Беч, Рим, Берлин… не рачунамо ли домаће главне градове Цетиње (1813), Београд (1918), Подгорицу (2006), те Вашингтон (2017). Вјерујем да читалац не познаје никог ко декларативно не путује. Нити вјерујем да читалац има вјере у географски перформанс који надилази перформерске идеје фетиве Марине Абрамович: Никола Маловић остаће укотвљен, чиме као 11. генерација из породице са поморским искуством доказује немогуће. Да је упркос изазовима које за тијело и дух представљају Рим, Венеција, Истанбул, Москва, Париз, Беч, Берлин… – авантуристички живот могућ и у кори од ораха. Боке је Которске, наиме, толико много. Да ли сам икад био ногом на највећем заливском острву, Светом Марку? Не, нисам. Да ли је био мој отац? Не, није. Ђед? Није ни он, да се памти… Па, како је то могуће?
Могуће је.
Кора од ораха зна бити космос.
Ето нама резлога за наставак сторије с бококоторске нулте надморске, с једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море.
Никола Маловић
Извор: Печат
