Iako poseduje površinu od samo oko 730 kvadratnih kilometara, grad Singapur je regionalna vojna sila u Jugoistočnoj Aziji i, po opremljenosti i obučenosti, zemlja sa jednim od najjačih ratnih vazduhoplovstava na svetu.
Singapur, sićušna država uz ivicu Malajskog poluostrva, svetski je poznata po proizvodima elektronske industrije, finansijskim uslugama i luci koja je među prve dve u svetu po količini tereta koji se u njoj pretovari. Malo je, međutim, poznato da ta ostrvska državica poseduje zavidnu vojnu silu, koja po brojnosti, naoružanju i obučenosti nadmašuje armije mnogo većih zemalja.
Naime, u sastavu singapurske vojske se nalazi 72.000 aktivnih pripadnika i oko 300.000 rezervista. Vojni vrh može da računa na oko 1,2 miliona građana starosti 18 do 49 godina sposobnih za vojnu službu.
Zemlja ima obavezni vojni rok za muškarce koji traje dve godine, te pruža priliku i ženama koje to žele da služe u oružanim snagama.
Vazduhoplovstvo bez neba
No, posebno interesantno je singapursko ratno vazduhoplovstvo, koje je među najjačim u svetu, iako država poseduje teritoriju od samo 728 kvadratnih kilometara i stoga gotovo da nema nebo na kojem bi ono moglo da leti.
Singapur, naime, ima više ratnih aviona od ekonomski dobrostojećih zemalja s daleko većom populacijom, kao što su na primer Holandija ili Švedska, i u svom arsenalu od oko 230 letelica u aktivnoj upotrebi poseduje lovce-bombardere američkog porekla, F-35, F-16 i F-15, kao i udarne helikoptere „apač“.
Pored izviđačkih i transportnih, singapursko vazduhoplovstvo ima i letelice za snabdevanje gorivom, što ukazuje na njegovu sposobnost da projektuje moć na velike udaljenosti.
Tajna njegovog funkcionisanja, između ostalog, leži u tome što se njegovi pripadnici kontinuirano obučavaju u SAD – oko 1.000 singapurskih pilota, mehaničara i oružara stalno boravi, odnosno, neprekidno se rotiraju u SAD, gde obavljaju obuku i usavršavanje na sopstvenim letelicama. Kontinuirana letačka obuka se vrši i u Francuskoj i Australiji, a Singapur takođe povremeno iznajmljuje vazdušni prostor drugih zemalja, kao što su Tajland i Novi Zeland, za vežbe.
Naravno, vojna moć Singapura, uključujući tu i skupo vazduhoplovstvo, oslanja se na njegovu ekonomsku moć. Taj grad-država u proteklih pet decenija je trošio između tri i pet i po procenata bruto društvenog proizvoda na armiju. Krajem prve i početkom druge decenije ovog veka bio je peti uvoznik oružja na svetu i trošio i do četvrtinu svog državnog budžeta na odbranu.
Singapur je u 2021. godini, kada je njegov per capita BDP dostigao čak 72.700 američkih dolara, za odbranu izdvojio 11,5 milijardi, što znači da je utrošio za četvrtinu više novca na vojsku od susedne Indonezije, koja ima oko 279 miliona stanovnika (50 puta više nego Singapur, u kojem živi 5,6 miliona ljudi uglavnom kineskog, malajskog i indijskog porekla).
Singapurski vojni budžet je u više navrata, uključujući tu i 2022, dostizao 12 milijardi dolara.
Izraelci utemeljivači singapurskog sistema odbrane
U trenutku kada je stekao potpunu nezavisnost (ili, mnogi bi naglasili, bio izbačen iz federacije sa Malezijom) u avgustu 1965. Singapur nije imao sopstvenu armiju, mada su u gradu i dalje bile prisutne britanske kolonijalne trupe (Malajsko poluostrvo otrglo se kolonijalnoj vlasti Londona 1963. godine). One su 1967. najavile povlačenje iz Singapura najpre za sredinu sedamdesetih, pa onda za 1971. godinu – nepovoljni preokret koji je u rukovodstvu mlade države izazvao veliku zabrinutost, ne samo u bezbednosnom već i ekonomskom pogledu, budući da je britanska vojska zapošljavala hiljade lokalnih stanovnika, a njeni vojnici bili važan potrošački sloj.
Singapur se posvetio izgradnji armije od nule, za šta je tražena pomoć od drugih država. U nastojanju da u uslovima Hladnog rata ostane nesvrstana, vlada na čelu s pravnikom i promućurnim tehnokratom Li Kvan Juem odlučila je da transfer znanja i iskustava potrebnih za uspostavljanje odbrambenog sistema zatraži od Indije, Egipta i Izraela. Na njen poziv najodlučnije se odazvala u to vreme politički i ekonomski vrlo izolovana jevrejska država.
Kuriozitet je da su, pošto je Singapur okružen muslimanskim zemljama Malezijom i Indonezijom, izraelski vojni stručnjaci koji su ga posećivali bili predstavljani kao Meksikanci, zbog čega su za posao uspostavljanja singapurske armije namerno birani jevrejski oficiri tamnije kose i puti.
I kada je naoružanje u pitanju, Singapur se u ranim danima u dobroj meri oslanjao na nabavke iz Izraela, a Šestodnevni rat iz 1967, u kojem je jevrejska država ostvarila neverovatni trijumf protiv koalicije arapskih zemalja, potvrdio je ispravnost odluke pragmatičnog Lija da se okrene Tel Avivu.
Dve države i danas imaju odličnu vojnu saradnju – smatra se da je Singapur važan finansijer razvoja i usavršavanja izraelskog sistema protivvazdušne odbrane „Gvozdena kupola“, dok izraelski oficiri i dalje obavljaju ulogu savetnika u Singapuru.
Konceptualna evolucija singapurske armije od „škampa“ do „delfina“
Čuvena je metafora bivšeg dugogodišnjeg premijera Singapura Li Kvan Jua koja sumira čemu se stremilo u vreme kada je po sticanju nezavisnosti uz izraelsku pomoć građena singapurska armija: „U svetu u kojem velike ribe jedu male, a male ribe gutaju račiće, Singapur mora da postane otrovni račić od kojeg se dobiju stomačne tegobe ako se pojede.“
Ta izjava je odražavala realističnu svest da Singapur kao grad sa u to vreme malom populacijom i nerazvijenom ekonomijom ne bi mogao da se odupre ni relativno malim vojskama, te da bi, umesto nastojanja da odbije neprijatelja ili potpuno spreči okupaciju, trebalo da se trudi da im bude što teži zalogaj. To je podrazumevalo militarizaciju društva, odnosno izgradnju sistema u kojem svaki zdrav muškarac ume da rukuje oružjem i poznaje osnove vojne taktike, te može da efikasno učestvuje u gerilskoj borbi.
Već petnaestak godina kasnije, od početka osamdesetih, Singapur je promenio doktrinu jer je zahvaljujući kupovinama velike količine savremene vojne opreme i obaveznom vojnom roku došao u posed dovoljno oružja i ljudstva da se dobro utvrdi i eventualnom neprijatelju zada ozbiljne udarce i van svoje teritorije.
To je važno stoga što su singapurska armija i ekonomija vrlo ranjive kada su u pitanju bombardovanje iz vazduha i granatiranje zbog velike koncentracije kasarni, aerodroma, električnih centrala, naftnih i brodskih terminala na malom prostoru – to diktira potrebu da singapurska vojska ofanzivom van svoje teritorije udalji letelice i artiljerijska oruđa protivnika od svog grada.
Singapur je osamdesetih počeo i da razvija sopstvenu vojnu industriju i danas proizvodi puške i mitraljeze, oklopne transportere, borbena vozila pešadije, haubice, dronove, patrolne brodove i drugo.
U poslednjim decenijama dvadesetog veka, dakle, u upotrebu je ušla metafora o Singapuru kao „bodljikavom prasetu“, koje neprijatelju nanosi nesnosni bol i nikako ne odustaje od borbe.
Na ulasku u ovaj vek, zahvaljujući velikim iskoracima u razvoju vazduhoplovstva i mornarice, vojni komentatori u Singapuru počeli su da svoju zemlju porede sa delfinima, životinjama koje nisu velike i snažne kao kitovi ili ajkule, ali su pokretljive, snalažljive i mogu da efikasno napadnu grabljivice krupnije od sebe.
Singapur je, naime, poslednjih decenija pošao putem izgradnje ratnog vazduhoplovstva koje ne samo da može da nanese velike gubitke eventualnom agresoru već zaista ostvari prevlast u vazduhu protiv teritorijalno i populaciono većih suseda.
Značaj vojne saradnje sa SAD
Vojna snaga Singapura ne zasniva se samo na obaveznom vojnom roku i velikim ulaganjima u nabavke naoružanja, domaću vojnu industriju i obuku, već i u patriotskom obrazovanju i jačanju osećanja pripadnosti državi i utvrđivanju singapurskog identiteta kroz zajedničko služenje armije pripadnika međusobno vrlo različitih etničkih grupa: Kineza, Malajaca i Indijaca.
Za Singapur su u bezbednosnom smislu proteklih decenija bili važni i specijalni vojni odnosi s Vašingtonom – ostrvska država sa oko pet i po miliona stanovnika dozvoljava američkim trupama pristup njenim vojnim bazama i veliki je mušterija američkog naoružanja.
Singapur je baza zajedničkih antiterorističkih operacija naročito protiv gusara u Moreuzu Malaka, sa njegovih aerodroma u osmatranje morskih prostranstava poleću američki izviđački avioni, a iz luke u patroliranje upućuju američki ratni brodovi. U poslednjih nekoliko godina čak se pominje mogućnost da bi čitava jedna američka flota mogla da bude stacionirana u luci u Singapuru.
Dalje, taj grad-država, u kojoj je oko tri četvrtine stanovništva kineskog porekla, poseduje 24 višecevna bacača raketa HIMARS, a pored gore navedenih letelica, u svom sastavu ima i transportne helikoptere „činuk“, nebeske tegljače C-130 „herkules“ i drugo teško i skupo naoružanje američke proizvodnje.
Štaviše, prema podacima američkog ministarstva spoljnih poslove (Stejt departmenta), samo u četvorogodišnjem periodu od 2017. do 2021. Singapur, koji se nalazi u islamskom okruženju i uglavnom strahuje od mogućnosti da ga proguta susedna Malezija, izdvojio je oko 27,4 milijarde američkih dolara za nabavku oružja, opreme i municije u SAD.
Najveći deo tog novca usmeren je za nabavku novih ratnih brodova višestruke namene i 12 aviona pete generacije sa sposobnošću vertikalnog sletanja F-35B.
Singapur, međutim, ima i planove za dalje opremanje svoje vojske naoružanjem evropske proizvodnje, naročito nemačkim podmornicama 218SG klase „nepobedivi“ (od kojih je jedna već ušla u upotrebu) i tenkovima „leopard 2“, te „Erbasovim“ helikopterima „superpuma“ H225M.
Izvor: ILJA MUSULIN, DOPISNIK RTS-A IZ ISTOČNE AZIJE/RTS
