Rusija ne sme da izgubi. Zapad ne sme da dozvoli da Rusija pobedi. Kina ne sme da dozvoli da Rusija potpuno izgubi, a EU se, sa Nemačkom na čelu, gotovo ništa i ne pita
Godina koja prođe uvek izaziva podvojena osećanja. Neko je nostalgičan, neko srećan, za nekoga je čaša polupuna ili poluprazna. Ali ova 2022. je bukvalno svuda ispraćena sa nepodeljenim olakšanjem. A 2023. u koju ulazimo spada u red onih baksuznih godina za koje se već unapred zna da će po mnogim aspektima biti još gora i grđa od prethodne.
Naravno, na ličnom planu stvari mogu stajati nešto bolje ili gore. Ali nema previše razloga za radost u selu zahvaćenom kugom. A naše globalno selo jeste uveliko zahvatila pošast krize, neizvesnosti, nepravde, laži, licemerja i napokon rata. I doslovno niko ne može biti sasvim spokojan. Počev od ruskih i ukrajinskih milijardera, do briselskih birokrata, članova kineskog politbiroa i službenika američke „duboke države”.
Doduše, ovim poslednjima, čini se, kao da događaji idu naruku. Rusija se muči u Ukrajini. Evropa – čitaj Nemačka – je na kolenima. Sprečen je Trampov trijumfalni povratak na kongresnim izborima. A „kolektivni zapad” je mobilisan i postrojen iza SAD na način o kojem su nekadašnji sovjetski vladari u Kremlju mogli samo da sanjaju kada je reč o pokojnom Varšavskom paktu.
Pa, šta onda kvari tu – po Zapad – naizgled idiličnu sliku? Pre svega, priča u Ukrajini još nije završena. I premda se čini da se Rusija tamo već mesecima bori protiv vojnoorganizacionih, psiholoških i logističkih problema koje nije očekivala, učestale najave ruske „propasti” i „Putinovog pada” ipak su mahom u domenu ratne propagande i medijskog spinovanja. A u tome, kao što znamo i kao što se sećamo, zapadna propagandna mašinerija nema premca. No, upravo kao posledica te propagande maksimalno su podignuta očekivanja ne samo u Kijevu nego i u političkim krugovima na Zapadu. Drugim rečima, neće biti lako spustiti tu lestvicu, pa će sve osim potpunog ruskog kolapsa i raspada delovati kao Putinov veći ili manji uspeh – ma koliko da je ono što Rusija trenutno ima i postiže u ovom ratu daleko od pobede, a još dalje od početnih, očito preoptimističnih kremaljskih projekcija.
S druge strane, Rusija je u međuvremenu prećutno postala mnogo fleksibilnija u pogledu definisanja ratnog uspeha. Od pobede sa velikim „P” i trijumfalne parade u Kijevu, čini se, da neće biti ništa i u Moskvi su očito shvatili da moraju debelo redefinisati i svoju strategiju i taktiku u ovom sukobu, inače će sve otići dođavola. Pri čemu je povlačenje iz Hersona još i najmanji problem, to jest, relativno je očigledno da su se tu morali povući sa desne obale Dnjepra da ne bi bili opkoljeni i potopljeni. Ali poenta je prilično očigledna – čak i ako samo pratite zvanične ruske izvore poslednjih meseci mogli ste čuti kao se „uspešno brane”, „odolevaju” i „žestoko uzvraćaju” na ukrajinske napade. Dakle, brane, odolevaju, uzvraćaju (izuzetak je, donekle, samo front oko Bahmuta.). „Pobednička ofanziva” se stalno iznova prolongira i odlaže, za zimu, proleće, leto… A taktička lutanja i gubici ne mogu se unedogled otklanjati onom starom „ima ko da misli o tome”, ili, još starijom, „zna baćuška (car, Staljin, Putin) šta radi”.
Ali „Baćuška” je ovog puta izgleda pogrešio – ma koliko to delu srpske proruske publike (a ona je, kao što su, između ostalog, pokazala i naša istraživanja, ovde u apsolutnoj većini) bilo teško da čuje, shvati i prihvati. Ono što se 2014. moglo uzeti (odnosno povratiti) skoro bez ispaljenog metka ili tek sa kojim bataljonom specijalaca, sada se pretvorilo u tešku i krvavu rovovsku borbu, sa napretkom koji se – opet po samim ruskim izvorima – meri „metar po metar” i „kuća po kuća”. Izgleda da su Kijev i NATO mnogo bolje iskoristili ovih osam godina koliko je prošlo od Majdana, „ruskog proleća” i Minskih sporazuma.
Ruska sudbina u ovom, očito je, globalnom sukobu, a koji nije ni počeo niti će završiti sa Ukrajinom, zavisiće prevashodno od sposobnosti ruskog rukovodstva (a to ipak nije, kao što se često i namerno pojednostavljeno predstavlja, samo Putin) da se prestrojava u hodu i izvlači pouke iz svojih grešaka. Donekle je slično onome kako se sovjetsko rukovodstvo, u hodu i usred krvavog rata, učilo i prestrojavalo u periodu 1941-1942.
U svom novogodišnjem govoru, a i samim postavljanjem Surovikina za glavnokomandujućeg, Putin je dao nagoveštaj da je to izvlačenje pouka u toku. „Mi štitimo naš narod na našim istorijskim teritorijama u novim subjektima Rusije.” „Moralna i istorijska pravda i istina su na našoj strani”. „Zapad nas je lagao govoreći o miru. Oni koriste Ukrajinu za slabljenje Rusije”, kaže se u ovom važnom obraćanju. I ja bih mogao da se složim sa svim navedenim. Ali angažovana sredstva – počev od količine ljudstva, pa do taktike i energije – očito nisu bila primerena i adekvatna veličini cilja i izazova. Pri čemu je možda najpogubnija bila strategija zataškavanja, odnosno pokušaj da se rat vodi, a da se to u ruskom društvu – pogotovo u Moskvi – i ne oseti.
Uostalom, mi u Srbiji vrlo dobro znamo kakav je domet i kakvi su ishodi sistematskog poricanja realnosti, uključujući i onu svojevremenu parolu „Srbija nije u ratu”.
Da rezimiramo: ruska vojska se muči u Ukrajini (ne ulazimo sad u to da li je stvar do same vojske ili do njenog pogrešnog vođenja) i pred prvu godišnjicu rata stoji daleko lošije nego što je to, bilo na zapadu, bilo na istoku, iko očekivao u februaru 2022. SAD i NATO su „namirisali krv” i na ukrajinsku stranu bacili praktično sve što su imali na raspolaganju od vojnih, političkih, diplomatskih, bezbednosnih i informativnih resursa. Moskva očito nije očekivala tako žestok i unisoni zapadni odgovor i nije za njega bila dovoljno spremna.
Ali, s druge strane, Rusija ovaj rat naprosto ne može i ne sme da izgubi. A i neće – sem ukoliko ne dođe do nekog teškog unutrašnjeg sloma i urušavanja, sličnog onom na kraju Prvog svetskog ili hladnog rata. Što je, uzgred rečeno, upravo karta na koju Zapad i igra, a Dnjepar i Donbas su tu samo sporedna bojišta. Dakle, Rusija ne sme izgubiti. Zapad ne sme dozvoliti da Rusija pobedi. Kina ne sme dozvoliti da Rusija potpuno izgubi – mada im ne bi odgovaralo baš ni da suvereno pobedi. (A EU se, sa Nemačkom na čelu, gotovo ništa i ne pita.)
I otud naše, nipošto samo retoričko pitanje: Može li ikome na svetu ova ratna 2023. godina biti zaista „srećna”?!
Izvor: Đorđe Vukadinović/politika.rs
