Hrišćanski vernici različitih tradicija pamtiće Benedikta kao papu koji nije bio voljan da temelje hrišćanstva podredi standardima posthrišćanske zapadne kulture
Papa emeritus Benedikt XVI preminuo je u manastiru Mater Ecclesiae u Vatikanu 31. decembra, a sahranjen je 5. januara u papskoj kripti ispod oltara bazilike Svetog Petra. Jozefa Racingera, bavarskog sveštenika i teologa koji se uzdigao do trona Svetog Petra 2005. godine, katolički svet verovatno će pre svega pamtiti kao prvog rimskog pontifa nakon šest vekova koji se dobrovoljno odrekao papstva.
Hrišćanski vernici različitih tradicija, pak, pamtiće Benedikta kao velikog nemačkog učitelja vere, koji nikada nije bio voljan da temelje hrišćanstva podredi standardima posthrišćanske zapadne kulture, koja postaje sve pomahnitalije antihrišćanska, čime uništava i sam Zapad. Kao pravoslavac, znam i cenim što je za Benedikta religija bila istovremeno i božanski korektiv svetovne vlasti i temelj samog postojanja čovekovog.
Jozef Racinger rodio se 1927. godine, na Veliku subotu, u poslednjim satima vaskršnjeg trodnevja. Umro je skoro 96 godina kasnije, na sedmi dan božićne „oktave“, a sahranjen je dan pre Bogojavljenja. „Sve je to vrlo prikladno za čoveka koji je katoličku liturgiju stavljao ispred svega drugog u svom životu“, da citiramo katolički dnevni list La Croix. Uistinu bio je dobar pastir koji je, u završnim godinama svog života, upozoravao na dvoglavo zlo ateističkog humanizma i naučno-tehnološkog posthumanizma.
Kako je Benedikt govorio okupljenima u Frajburgu pre više od decenije, „istorija stiže u pomoć Crkvi kroz različite periode sekularizacije“, što je značajno doprinelo njenom pročišćenju i unutrašnjim reformama. Ti periodi iskušenja primoravaju Crkvu da ustroji odnos Jevanđelja sa istinom i slobodom, sa verom i razumom. Ne zato što su drugi civilizovali hrišćanstvo, smatrao je, nego zato što je lojalnost Hristu naterala Crkvu da brani individualno pravo slobode.
Benedikt je prisustvo sakralnog uvek podrazumevao i borio se protiv svođenja ljudskog postojanja na banalnost svetovnih standarda „progresa“ u društvu koje jedino samo sebe priznaje kao vrhovni standard. Vera je za njega bila jedina prava kontrateža obezvređivanju života i novim formama totalitarizma. Smatrao je da razum i otkrovenje idu ruku pod ruku, isto kao što i istraživanje sveta i vera u svrhu postojanja idu zajedno. Znao je da razum bez vere postaje bezdušan, isto kao što i vera bez razuma postaje slepo fanatična.
Odbrana Evrope
Nije bilo ničeg naročito „dogmatičnog“, a kamoli „reakcionarnog“ u Benediktovim potvrđivanjima takvih zapovesti hrišćanskog mirovozrenja. To su bezvremene istine, zajedničke svim hrišćanskim tradicionalistima. Njegova posvećenost ovim istinama neizbežno ga je učinila objektom mržnje u miljeu zapadne elite, što uključuje i progresivnu „duboku crkvu“. Neoprostivo je bilo što se posvetio nasleđu Evrope, nedodirljivosti ljudskog dostojanstva i čovekovoj odgovornosti za njegova dela, umesto da se opsesivno bavi pitanjima rasizma, inkluzije, multikulturalizma, jednakosti, LGBT „prava“, itd. Evo kako je govorio pred nemačkim Bundestagom 22. septembra 2011. godine:
„Kultura Evrope iznikla je iz susreta Jerusalima, Atine i Rima – iz susreta monoteizma Izrailja, filozofske misli Grka i rimskog prava. Ovaj trostrani susret oblikovao je unutrašnji identitet Evrope. U svesti čovekove odgovornosti pred Bogom i prepoznavanju nedodirljivog dostojanstva svakog pojedinačnog ljudskog bića, uspostavljen je kriterijum zakona: a upravo taj kriterijum smo sada pozvani da branimo u ovom trenutku naše istorije“.
Bila je ovo čista jeres sa progresivističke tačke gledišta, počevši od Benediktovog uključivanja hrišćanstva u stubove evropskog identiteta – što aparat Evropske unije eksplicitno odbacuje – i završavajući se sa posledičnim pozivanjem na prirodno pravo, koje nas upozorava da nešto ne mora nužno biti ispravno samo zato što je parlamentarna većina utvrdila da je tako.
Da ne zaboravimo, svi poslanici Zelene stranke i mnoge socijaldemokrate napustili su tada demonstrativno plenarnu salu Bundestaga tik pred Benediktovo obraćanje. Te stranke danas vladaju Nemačkom, a lider Zelenih je ministarka spoljnih poslova ove države. Oni i dalje odbijaju da poslušaju hrišćanski apel za zaštitu svekolike kreacije, što uključuje i nerođeni život. Ali Avgustinove reči, koje je Benedikt citirao pred nemačkim poslanicima, i dalje odzvanjaju 11 godina kasnije: „Šta je drugo država bez pravde, nego velika banda pljačkaša?“
Kultura poništavanja
„Reakcionar“, „sa drugog sveta“, „tvrdolinijaš“, „oklopni kardinal“ i „Božiji rotvajler“: mnogo decenija su ideološki protivnici Jozefa Racingera – uključujući i one unutar rimokatoličke crkve – pokušavali da mu prilepe ružne etikete, počevši od njegovog službovanja kao nadbiskupa Minhena od 1977. do 1982. godine. Predstavljan je kao dogmatski mračnjak i fundamentalistički oponent „progresa“, koji nema ništa korisno da kaže ljudima svog doba. Cilj takvih ad hominem kampanja nije bilo pružanje odgovora na pitanja koja su mediji manipulativno servirali („prava“ LGBT zajednice, hirotonisanje žena, seksualni skandali), nego njihovo korišćenje kao alata za likvidaciju Benediktovog lika, te pretvaranje njegovog teološkog opusa u nešto nedostupno za sadašnje, a toksično za buduće generacije.
Nadajmo se ipak da će buduće generacije čitati, makar i tajno ako to bude neophodno, Racingerovo neobimno delo iz 1968. godine Uvod u hrišćanstvo. Radi se o prijatnoj zbirci pitanja i odgovora o Bogu i svetu, veri i znanju, smrti i uskrsnuću – koja se čita zajedno sa njegovim sledećim delom Bog je ljubav (DeusCaritasest). Nema tog teologa u njegovoj generaciji koji je tako vešto spojio veru u Boga i veru u tradiciju sa intelektualnom snagom, i to jednim prilično nenemački pristupačnim stilom.
Čak je i „verski gluvi“ Jirgen Habermas (kako je samog sebe opisao) bio očaran Racingerovim opusom. Godine 2005, njih dvojica su zajedno napisali Dijalektiku sekularizacije, koja ispituje pre-političke, etičke temelje savremene ustavne države i njene moći. To je bilo fundamentalno pitanje za Racingera nakon što je kao mladić iskusio nacizam. Kako je otkriveno u biografiji iz 2020. godine koju je napisao Piter Zivald pod naslovom Benedikt XVI: Jedan život, iskustvo bezbožne, autolegitimišuće državne vlasti i potreba da joj se suprotstavi vodili su ga do kraja života. On je shvatao da je ljudska istorija neumorna borba između vere i nevere, između ljubavi prema Bogu do tačke samoporicanja i samoljublja do tačke poricanja Boga: „Ukoliko nema mere koju pruža istinski Bog, čovek uništava samog sebe“.
Potreba nemačkih medija da gaze po Benediktovom grobu bila je odvratno jasna na dan njegove smrti. Berlinski dnevni list Taz objavio je veoma kritički nastrojen nekrolog par sati pre nego što je Benedikt preminuo: „Bio je striktni sledbenik Kongregacije za doktrinu vere, koja se borila protiv liberalnih ideja unutar Crkve“. „Liberalnih ideja“ poput hirotonisanja žena, blagosiljanja istopolnih zajednica, otvaranja kapija neograničene muslimanske imigracije, itd.
Na TV kanalu javnog servisa WDR, hladna plava voditeljka rekla je ljutito da ne zna zašto bi se neko molio za preminulog papu. Naravno, invocirala je kao sredstvo protiv Benedikta slučajeve seksualnog zlostavljanja – skandal protiv kog se on energičnije i dalekosežnije angažovao od bilo kog svog prethodnika, a uistinu i svog naslednika. Čak je i Cajt, vodeći nemački nedeljnik, objavio proračunato omalovažavajući naslov poslednjeg dana Benediktovog života: „Fudbalska legenda Pele i modna legenda Vestvud su mrtvi, stanje Benedikta XVI je ozbiljno ali stabilno, a sve više mladih puši“.
Sujetni naslednik
Neke konzervativce, od kojih nisu svi katolici, uvredila je isprazna homilija pape Franje na Benediktovoj sahrani, koja je zvučala rutinski sročeno i tričavo u poređenju sa Benediktovom homilijom na sahrani pape Jovana Pavla II. „Mogao je da da istu homiliju za bilo koga, bilo kog kardinala, biskupa ili mesara iz komšiluka“, rekao je Mihael Heseman, Benediktov prijatelj i biograf. Pravoslavni i bivši katolički pisac Rod Drer je, pišući za Amerikan konzervativ, nazvao homiliju „aktom omalovažavanja, objašnjiv jedino kao izliv nagomilanog prezira“. Drer nastavlja:
„Ne mora vam se čak ni dopadati Racingerova teologija kako biste uvideli njen značaj. Bila je ovo Franjina šansa da to pokaže. Odbio je. Mogao je ovu homiliju da održi za svog batlera… Možda je Benediktov poslednji čin bilo otkrivanje sićušnog, gorkog i sujetnog lika njegovog naslednika, i to kroz način na koji ga je Franja poslao u istoriju. Franja nije spomenuo ogromnu teološku zaostavštinu Benedikta, što mi govori da on poručuje ‘zbogom’ svemu tome’ i praktično proglašava nultu godinu“.
Drer je zaključio: „Jako sažaljevam svoje pravoverne katoličke prijatelje. Verujem da će postbenediktinska era pod Franjom biti užasna“. Kako sam napisao u knjizi žalosti u katedrali Svetog Martina u Majncu, „ostaje nam samo da se molimo da će sledeći papa biti dostojan Benediktove mudrosti i pastirske odgovornosti, njegovog genijalnog uma i enciklopedijske učenosti“.
Na kraju, mora se reći da Benedikt nije izuzet od modernističke krivice, on je bio potpuno na liniji magisterijuma Drugog vatikanskog koncila. Međutim, nakon svih muka i poniženja koja ga je vatikanska „duboka crkva“ naterala da podnese – što je jedno nepoznato mučeništvo koje će istorija tek morati da istraži – Benedikt XVI se iskupio ad abundatiam.
Prevod Vojislav Gavrilović/Novi Standard
Izvor chroniclesmagazine.org
