Jedna od najautentičnijih ličnosti srpske ovovremne poezije je pesnik, prevodilac i neumorni avangardni poduhvatnik Adam Puslojić.
Poslednjeg dana minule 2022. godine ražalostila nas je vest o njegovom odlasku preko visokog usudnog brega. U njegovom stvaralačkom opusu je nekoliko desetina objavljenih pesničkih knjiga i stotine prevoda iz rumunske književnosti na srpski jezik i obrnuto. Otuda je počasni akademik Rumunije i član mnogih uglednih književnih asocijacija u svetu. Dobitnik je i najuglednijih priznanja ovde u Srbiji i inostranstvu – posebno u Rumuniji, Italiji, Nemačkoj, Severnoj Makedoniji… Između ostalih: Vukova nagrada, „Vasko Popa“, „Miloš N. Đurić“, „Milan Rakić“, „Pesničko Žezlo“, „Nikola Tesla“, „Prsten Despota Stefana“, „Mihaj Eminesku“, „Lućijan Blaga“, „Nikita Stanesku“… Živeo je i radio u Beogradu i Kobišnici kod Negotina.
Suštinski, bio je neprestano u središtu novih projekata i traganja za novim i drugačijim progovorom – osnovao je i osmišljavao krajem proteklog dvadesetog veka: Radionicu devet i Klokotristički pokret, kao odgovor na jedno previše potrošeno stanje na kulturnoj sceni Srbije, zagovarajući avangardne situacije i nemirenje sa svetom obeleženim duhovnim zamorom… Njegov biblio opis zahteva mnogo više prostora i kazivanja o svemu što je do sada uradio i objavio, a posebno veći uvid u niz pripremljenih knjiga u rukopisu. Ovog puta, osvrnućemo se samo na nekoliko njegovih ostvarenja, karakterističnih za poetiku po kojoj je bio prepoznatljiv:
U „Muzeju crne Krajine“ Adam Puslojić je ispredao samosvojnu „nit mene“ – zapravo, ukazujući na kulturnu baštinu i sve ono što su đaci i učitelji, potomci i preci, davali Gimnaziji u Negotinu. U prvom redu, to su sadržaji života i smrti, uznesenja i borenja za očuvanje nacionalnog identiteta. Ovaj lucidni pesnik, tu nit imenuje kao „izlatnu nit svoje krvi“ i po svojoj višeznačnosti najbližoj onoj pupčanoj, sudbinskoj i neraskidivoj od prvog pogleda ka nebu sa rodnog praga u samo kosmičko jezgro, odakle čovek započne svekoliko putovanje i blagodatu pustolovinu.
U našim očima, čitajući stihove Adama Puslojića, oživljeni su i rekonstruisani: kastrum hramovi, tvrđave i bazilike, grad-mauzolej Feliks Romulijana, Trajanov most, negotinsko polje osenčeno pogibijom vekovitog krajinskog štitonoše Hajduk Veljka, poezijom Sime Milutinovića Sarajlije, Njegoševim umstvovanjem i Vukovim svedočanstvima, kumstvima svetim i pobratimstvima večnim. Otuda je ova pesnička knjiga bila dug mestu svoga mladalačkog sazrevanja i uzrastanja ka istoriji koliko i mitskim nedogledima svaki put baš onako kako sam pesnik naglašava „Da nam i Gospod sveisto vidi. I da nam pesma bude zaradosna, a molitva nam više dar, no uzimanje“…
U pesničkoj knjizi „Okajnice“ prijateljovanje je zlatna nit ovog pesničkoj jezika, u kojem pored najdražih, svojih roditelja svudprisutnih, i drugi ukućani su ljubavlju punjeni, ne samo rečima već i ćutanjima ponekad čujnijim od svega do sada rečenog…
Pesnik u kratkom zapisu pokušava da dešifruje sopstvenu nedefinisanost ili nedostajuće, a bitne podatke u ličnoj karti. Otud, uz „Okajnice“ stavlja znak pitanja, a uz mogući odgovor u kontekst rečenog i prećutanog – iskaz to sam ja – obeležava uzvičnikom. Uz to, čitaočevu nedoumicu, postavlja nasuprot tih činjenica jednako stvarnih i nadrealnih.
Zapis povodom pesničke knjige „Teslamentarno“, svojevremeno sam nazvao pesmotvorno a očuđeno – do kraja. Čini mi se da taj naslov pokriva poetičku punoću poezije Adama Puslojića, iako je u tom trenutku zapisivanja mogao da bude predgovor ove najnovije knjige, kojoj je sam Adam Puslojić dao izvesne putokaze i imaginativna značenja, neophodna za dublju čitljivost. Zapravo, u dogovoru sa svojim lirskim junakom i sabesednikom iz samog kosmičkog središta – Nikolom Teslom, koji na planetarno znanoj fotografiji, drži u rukama knjigu tek napisanu… U svakom slučaju, verovaćemo Adamu Puslojiću na reč – pogotovu, kad iznosi dovoljno argumentacije pred nas – njegove čitaoce: „Još dok sam ovu knjigu stihova pisao, navirala mi je u um pomisao: Nikola Tesla u stvari čita upravu tu moju knjigu ‘Teslamentarno’ za koju je znao da je moram napisati…“ Elem, reč je o putovanju kroz – vreme! To je u ostalom bio jedan od osnovnih eksperimenata koji je i sam najavio na prelazu u svoju ezoteričnu fazu istraživanja. Slučaj žive „kosmičke atemporalnosti“! „Tesla je, jasno, otišao u budućnost i uživao… Da vidi mene kako pišem svoje delo… Sve drugo je predgovor, pre – govor. Govor iz reči još neizgovorenih, a kamoli napisanih, bilo bi manje značajno i nedovoljno za otključivanje zatajne, uveliko šifrovane brave, pod brojem 1943. – brojem godine odlaska Nikole Tesle u kosmos i godine dolaska Adama Puslojića u rodnu Kobišnicu – među Krajince…“
Zaista, istinskom pesniku, uz to neporecivom potomku Teslinom, na izvestan način sav pesnički jezik je u funkciji pribavljanja i drugih duhovnih svojstava, svetlosnih, nadasve… Otud, ova poezija postaje nezamenljiv transformator jezika i onog metafizičkog sloja saobraznog autobiografizmima i kolektivim imenovanjima hrisolikosti u zajedništvu i zavetništvu…
Voljenoj ljubav otežava
Pobedili smo! To je sve što mogu znati
o slavnom učinku ove naše lirske
i epske satrapije.
Linija života i ne drži više do mene
Već se jedva i nazire na pozadini
tmaste zastave neba, kojom, gle,
uveliko mašu neka deca i vetar.
I mojoj voljenoj ljubav otežavaju.
Živ jesam i još to mogu oglumiti
poput Jorikove bele lobanje u toj
zadrhtaloj ruci Hamletovoj. Čuj
da mu um svode na „Biti ili – ne!“
Ili tako nekako, dotrajalo već sasvim.
Još jedino njegov grobar
zna istinu o smrti sve do kraja.
Ali je prepušta ustima Ofelije.
„Cvetu – cveće!“, Hamlet je dariva,
jer i zna da – mrtva usta ne govore
niti istinu od Gospoda nama datu,
a i koju Ofelija ume da prećuti.
Voljenoj istina ljubav otežava,
to iz osnova naučiti mora, a tako
(jer Bog je u toku) da to pesnicima
Dvanaest zapovesti budu – deset.
Izvor: Radomir Andrić/novosti.rs
