,,Lepota će spasiti svet“, čuvena je misao Fjodora Dostojevskog. Međutim, čemu lepota ako je čovek za nju slep, ako nije sposoban da se nadahne njenom magijskom privlačnošću? Inspirisan navedenom rečenicom velikana ruskog realizma, osmelio bih se da napravim nešto drugačiju postavku, a ona glasi: Zahvalnost će spasiti sve(t)!
Nezahvalnost polako postaje sastavni deo bića čoveka našeg doba. Predebeli smo, premršavi, presiromašni, nismo dovoljno lepi, nemamo dovoljno pratilaca i lajkova, ten nam nije dovoljno dobar, ne odgovara nam klima, društvo ne poštuje dovoljno našu genijalnost, potrebno nam je ovo, potrebno nam je ono… Ima milion razloga za nezadovoljstvo, a ta lista se svakog dana dodatno ispunjava novim stavkama.
Postoje ljudi koji, na prvi pogled, imaju sve u životu – porodicu, karijeru, zdravlje – a opet su nezadovoljni, nesrećni i često ispunjeni suicidnim pomislima, koje mnogi od njih na kraju i sprovedu u delo. Isto tako, postoje ljudi koji, naizgled, nemaju ništa, a uvek ih zatičemo vedre, nasmejane i pozitivne u odnosima sa drugim ljudima. Problem ljudi iz prve grupe, kao i svih nezadovoljnih uopšte, je što, neprestano žudeći za onim što nemaju, ne uspevaju da razviju osećaj zahvalnosti u odnosu na ono što imaju i vide oko sebe. Oni su, kako kaže pesnik Bojić u jednoj svojoj drami, večito gladni za punom trpezom. Postoje i oni koji se večito teše činjenicom da neko živi gore od njih. Takav pristup može kod čoveka da izazove osećaj zahvalnosti, ali može da prevagne i na drugu stranu i uvede čoveka u stanje svojevrsnog sladostrašća, radosti što neko živi gore od njega ili nema nešto što on ima.
Zahvalnost treba da postoji sama po sebi, bez poređenja sa drugima. Usmerenje ka onome što neko drugi ima ili nema, siguran je put ka duševnoj teskobi, ka unutrašnjem razdoru. Svaki čovek nosi nešto vredno, klicu dobrote i autentičnosti, nešto što može da nam pomogne na putu ka celovitosti, nadahne i obogati u duhovnom smislu, te jedino na taj način treba zavirivati u tuđe dvorište.
Prečesta je pojava da, šta god da imamo u životu, nismo usredsređeni na to; naprotiv, naši prohtevi postaju sve veći, kao što je narkomanu potrebna sve veća doza, i počinjemo neprestano da mislimo na ono što nemamo. Umesto da budemo srećni onime čime je njaš život oblagorođen, da uživamo sreću koju imamo u rukama i da, usputno, težimo ka novim područjima buduće sreće, nama je ta buduća sreća, koja je samo apstrakcija, konstrukcija naših misli, prioritetna, dok na sreću koju imamo u rukama zaboravljamo, poput starca koji po kući traži daljinski od televizora, a sve vreme ga drži u ruci.
Po prirodi melanholičan, i sam neretko bivam zapljusnut talasima ličnog nezadovoljstva, čamotinjom koja iz mene isisava životnu energiju, elan, dobro raspoloženje. Ti talasi hrane se i bivaju pokretani isključivo nezahvalnošću. Zaboravim li na zahvalnost – eto cunamija! Iznutra osećam lomove, telo postaje nemirno i ispunjeno drhtavicom, u stomaku se javlja onaj neprijatan osećaj koji sa sobom donosi stres, a glava počinje da pulsira, kao da će svakog trenutka da se raspukne na dva dela. U takvom stanju, teško je pronaći ceduljicu na kojoj piše velikim slovima ZAHVALNOST. Najednom, u svom tom mučenju do mene nekako dolazi zlata vredna puškica i moj duh doživljava momentalno pregnuće, kao da sam poliven ledenom vodom: ,,Zahvalnost je lek, kako sam mogao na to da zaboravim!“, uzvikujem sebi, poput čoveka koji je otkrio najveću mudrost na svetu. Glava prestaje da pulsira i, umesto toga, počinju da se nižu slike svega onoga čime me je Bog blagoslovio: dragim ljudima koji me čine kompletnom ličnošću, zdravljem, dobrim životinjicama koje me svakog jutra dočekuju ispred ulaznih vrata i koje srećem tokom dana, činjenicom da mogu i da imam za koga da stvaram, da čitam, prikupljam znanja i upoznajem nove stvari, da sam dobio priliku da se usavršavam na duhovnom, emocionalnom, intelektualnom i fizičkom polju, da činim dobra dela, da se žrtvujem za drugoga. Pomisao na sve ovo budi u meni uzvišeno molitveno raspoloženje, viđenje života kao najlepšeg dara, a ne kao prokletstva. Nakon tog početnog kontraudara zahvalnosti i poraza nezahvalnosti, počinjem ponovo da primećujem cvrkut veselih ptičica, lepotu prolećnih krošnji, vedre i pozitivne duhove koje susrećem, inspirativne i marljive karaktere, sve ono dobro u čoveku (a nema čoveka bez zrna dobroga!).
Dakle, ono što je današnjem čoveku potrebno, kako bi se rasteretio i ponovo doživeo istinsku punoću jedinstvenog iskustva koje se zove život, jeste zahvalnost, ogromna zahvalnost! Tek sa razgranatim osećajem zahvalnosti, čovek postaje sposoban da vidi i oseća lepotu, a samim tim i spreman za spasenje o kome govori Dostojevski. Koliko je samo stvari za koje čovek treba da se zahvali Tvorcu! Koliko je samo živih bića, prirodnih pojava i životnih događaja zbog kojih srce zatreperi, a oči se ispune radosnim suzama!
Ponovo se vraćam na genijalnog Dostojevskog, koji kaže: ,,Čovek je sklon nabrajanju svojih nevolja, ali nikada ne nabraja svoje radosti. Kada bi ih nabrajao onako kako to one zaslužuju, uvideo bi da svako ima dovoljno sreće u životu.“ Ove reči ne izgovara čovek koji je čitav svoj život proveo u uživanju po različitim belosvetskim salonima, kome je sve u životu servirano na tacni; naprotiv, ovo su reči čoveka koji je bolovao od epilepsije, koji je izdržavao višegodišnju robiju sa prinudnim radom u Sibiru i koji je često napadan od strane savremenika.
Zahvalnost je početak svega lepog, pretpostavka svake duhovne, duševne, intelektualne i emotivne stabilnosti. Ona je jedini lek sa čijom se konzumacijom ne može preterati! Naprotiv, sa što češćom konzumacijom zahvalnosti, najpre ćemo unaprediti sebe same, a zatim i našu okolinu. Zato, imajmo stalno, a posebno u teškim trenucima, na umu poruku: zahvalnost će spasiti sve(t)!
Izvor: https://mentalnihigijenicar.com/
