Једна од најаутентичнијих личности српске ововремне поезије је песник, преводилац и неуморни авангардни подухватник Адам Пуслојић.
Последњег дана минуле 2022. године ражалостила нас је вест о његовом одласку преко високог усудног брега. У његовом стваралачком опусу је неколико десетина објављених песничких књига и стотине превода из румунске књижевности на српски језик и обрнуто. Отуда је почасни академик Румуније и члан многих угледних књижевних асоцијација у свету. Добитник је и најугледнијих признања овде у Србији и иностранству – посебно у Румунији, Италији, Немачкој, Северној Македонији… Између осталих: Вукова награда, „Васко Попа“, „Милош Н. Ђурић“, „Милан Ракић“, „Песничко Жезло“, „Никола Тесла“, „Прстен Деспота Стефана“, „Михај Еминеску“, „Лућијан Блага“, „Никита Станеску“… Живео је и радио у Београду и Кобишници код Неготина.
Суштински, био је непрестано у средишту нових пројеката и трагања за новим и другачијим проговором – основао је и осмишљавао крајем протеклог двадесетог века: Радионицу девет и Клокотристички покрет, као одговор на једно превише потрошено стање на културној сцени Србије, заговарајући авангардне ситуације и немирење са светом обележеним духовним замором… Његов библио опис захтева много више простора и казивања о свему што је до сада урадио и објавио, а посебно већи увид у низ припремљених књига у рукопису. Овог пута, осврнућемо се само на неколико његових остварења, карактеристичних за поетику по којој је био препознатљив:
У „Музеју црне Крајине“ Адам Пуслојић је испредао самосвојну „нит мене“ – заправо, указујући на културну баштину и све оно што су ђаци и учитељи, потомци и преци, давали Гимназији у Неготину. У првом реду, то су садржаји живота и смрти, узнесења и борења за очување националног идентитета. Овај луцидни песник, ту нит именује као „излатну нит своје крви“ и по својој вишезначности најближој оној пупчаној, судбинској и нераскидивој од првог погледа ка небу са родног прага у само космичко језгро, одакле човек започне свеколико путовање и благодату пустоловину.
У нашим очима, читајући стихове Адама Пуслојића, оживљени су и реконструисани: каструм храмови, тврђаве и базилике, град-маузолеј Феликс Ромулијана, Трајанов мост, неготинско поље осенчено погибијом вековитог крајинског штитоноше Хајдук Вељка, поезијом Симе Милутиновића Сарајлије, Његошевим умствовањем и Вуковим сведочанствима, кумствима светим и побратимствима вечним. Отуда је ова песничка књига била дуг месту свога младалачког сазревања и узрастања ка историји колико и митским недогледима сваки пут баш онако како сам песник наглашава „Да нам и Господ свеисто види. И да нам песма буде зарадосна, а молитва нам више дар, но узимање“…
У песничкој књизи „Окајнице“ пријатељовање је златна нит овог песничкој језика, у којем поред најдражих, својих родитеља свудприсутних, и други укућани су љубављу пуњени, не само речима већ и ћутањима понекад чујнијим од свега до сада реченог…
Песник у кратком запису покушава да дешифрује сопствену недефинисаност или недостајуће, а битне податке у личној карти. Отуд, уз „Окајнице“ ставља знак питања, а уз могући одговор у контекст реченог и прећутаног – исказ то сам ја – обележава узвичником. Уз то, читаочеву недоумицу, поставља насупрот тих чињеница једнако стварних и надреалних.
Запис поводом песничке књиге „Тесламентарно“, својевремено сам назвао песмотворно а очуђено – до краја. Чини ми се да тај наслов покрива поетичку пуноћу поезије Адама Пуслојића, иако је у том тренутку записивања могао да буде предговор ове најновије књиге, којој је сам Адам Пуслојић дао извесне путоказе и имагинативна значења, неопходна за дубљу читљивост. Заправо, у договору са својим лирским јунаком и сабеседником из самог космичког средишта – Николом Теслом, који на планетарно знаној фотографији, држи у рукама књигу тек написану… У сваком случају, вероваћемо Адаму Пуслојићу на реч – поготову, кад износи довољно аргументације пред нас – његове читаоце: „Још док сам ову књигу стихова писао, навирала ми је у ум помисао: Никола Тесла у ствари чита управу ту моју књигу ‘Тесламентарно’ за коју је знао да је морам написати…“ Елем, реч је о путовању кроз – време! То је у осталом био један од основних експеримената који је и сам најавио на прелазу у своју езотеричну фазу истраживања. Случај живе „космичке атемпоралности“! „Тесла је, јасно, отишао у будућност и уживао… Да види мене како пишем своје дело… Све друго је предговор, пре – говор. Говор из речи још неизговорених, а камоли написаних, било би мање значајно и недовољно за откључивање затајне, увелико шифроване браве, под бројем 1943. – бројем године одласка Николе Тесле у космос и године доласка Адама Пуслојића у родну Кобишницу – међу Крајинце…“
Заиста, истинском песнику, уз то непорецивом потомку Теслином, на известан начин сав песнички језик је у функцији прибављања и других духовних својстава, светлосних, надасве… Отуд, ова поезија постаје незаменљив трансформатор језика и оног метафизичког слоја саобразног аутобиографизмима и колективим именовањима хрисоликости у заједништву и заветништву…
Вољеној љубав отежава
Победили смо! То је све што могу знати
о славном учинку ове наше лирске
и епске сатрапије.
Линија живота и не држи више до мене
Већ се једва и назире на позадини
тмасте заставе неба, којом, гле,
увелико машу нека деца и ветар.
И мојој вољеној љубав отежавају.
Жив јесам и још то могу оглумити
попут Јорикове беле лобање у тој
задрхталој руци Хамлетовој. Чуј
да му ум своде на „Бити или – не!“
Или тако некако, дотрајало већ сасвим.
Још једино његов гробар
зна истину о смрти све до краја.
Али је препушта устима Офелије.
„Цвету – цвеће!“, Хамлет је дарива,
јер и зна да – мртва уста не говоре
нити истину од Господа нама дату,
а и коју Офелија уме да прећути.
Вољеној истина љубав отежава,
то из основа научити мора, а тако
(јер Бог је у току) да то песницима
Дванаест заповести буду – десет.
Извор: Радомир Андрић/novosti.rs
