Морамо направити неопходан труд да подразумијевамо а истовремено апстрахујемо све контекстуалне разлике између нацистичких и пост-нацистичких мјена у Њемачкој, и нових облика радикализма у малој балканској држави каква је Црна Гора. Циљ овог поређења и није инсистирање на истовјетности збивања, што би било и нереално и неумјесно, него покушај да се неке аномалије, у њиховом зачетку, правилно препознају и адекватно именују, како би се, и на тај начин, благовремено ограничио њихов штетни утицај. Нема сумње да смо у Црној Гори свједоци бујања политичког радикализма. Исто тако је јасно да је тај радикализам повезан са претходним ратним збивањима у црногорском окружењу, и да по принципу узрока и посљедица, представља продужетак тих нестабилности. Е сад, ако успијемо да препознамо колико он личи на друштвене покрете у Европи од прије 100 г., утолико ће вјерујем бити јаснији и путеви изљечења од њега.
Балкан, и Црна Гора у њему, имали су свакојаких политичких појава и покрета, али ништа слично нацизму нијесмо никад имали, ако се изузме марионетска творевина НДХ, која је трајала онолико колико је трајала Хитлерова окупација Балкана. Та је творевина поражена, и њени сљедбеници осуђени и маргинализовани све до почетка ратних збивања 90- тих година на простору бивше СФРЈ. Од тада до данас, можемо говорити о одређеним уличним манифестацијама наклоности према таквом, овдашњем, нацизму ( навијачи, улични пјевачи, графити и сл. ), али не постоји ништа у смислу званичне политичке организације која би се јавно и формално декларисала као баштиник тих вриједности. Посебна би тема била протумачити све друштвене појаве у Хрватској, БиХ и Србији, које су изашле на видјело као одговор на то улично призивање ”авети прошлости”. Симболи усташке политике, према којима дио званичних хрватских адреса нема увјек резолутно негативни став, производе у Хрватској и њеном окружењу разне реакције. Али то би била нека друга тема, могуће и опширнија од ове коју овдје започињемо.
Црна Гора, по својој политичкој традицији и некој специфичној менталитетској етици најмање има додира са ”десним радикализмом”. Није за људску утјеху бројним пострадалима, што је његово мјесто у Црној Гори заузео онај тзв. лијеви, који такође представља израз тоталитаризма и једноумља. Међутим, кад је наша тема у питању, морамо признати, да оно што је у политичкој теорији познато као фашизам и нацизам, овдје у Црној Гори једино кореспондира са најновијим радикализмом подстакнутим од стране режима који се, однедавно, урушава. Овдје свакако нема и не може бити ријечи о међународним, катаклизматичним посљедицама, које су се из Хитлерове Њемачке прелиле у свјетски рат; нема основа за причу о империјалним пројектима и расним дискриминацијама; број реалних и потенцијалних жртава застрањења о којима ћемо овдје причати нијесу ни по ком основу упоредиви, – па се поставља питање о умјесности прављења таквих аналогија. Управо умјесан одговор дају страхови о порасту друштвене агресије, изазване новим радикализмима у Црној Гори, који ову државу, унутар ње саме, чине трусним подручјем живота за сопствене грађане. И ту видимо простор за поређење, у теоријској равни.
Политика која је, до прије неку годину, владала Црном Гором (ДПС) представљала је административни и идеолошки наставак комунистичког режима. Њени су лидери и оснивачи изашли из партијског подмлатка бившег СКЦГ, а у потпуности су преузели и колико до јуче држали монопол власти изборен у крвавој револуцији (грађанском рату) 1941 – 1945 г. Један од разлога њиховог опстајања на власти, чак 30 година послије пада Берлинског зида у Европи, јесте и невиђена камелеонска способност промјене идеологија и увјерења, а да при том не мијењају интезитет учешћа у власти. Што би на Западу, по принципу елементарне одговорности за промјену политичког курса, морао бити случај, оличен у неким оставкама, и враћању повјерења грађанима.
Дакле, најприје активни учесници посљедњег великог комунистичког конгреса СФРЈ и војне параде ДДР-а у Источном Берлину; па потом присталице концепта социјализма који је кокетирао са завјетним српским национализмом, по моделу конципираном од Милошевића у Београду; па заговорници најбруталније приватизације цијеле земље и њених ресурса у кругу најближих рођака и партијских сарадника на унутрашњем плану, и евро-атланских интеграција на пољу међународне политике… да би посљедња фаза њихове власти, ангажована пројектом обнове државности Црне Горе на референдуму 2006.г. , била обиљежена видљивим националистичким популизмом, усмјереним на модел држања нације у непрестаној будности према разним ”непријатељима државе”. Све се то одвијало у контексту вишедеценијске злоупотребе власти, сужавања демократских слобода, административног и медијског ограничавања дјеловања политичких противника и сл. Тај посљедњи модел, појачаног национализма који се везује за ”оданост држави” и непрестано фабриковање ”државних непријатеља”, доживљава своју кулминацију у времену непосредно пред изборе 2020.г., када ова политичка гарнитура бива смијењена са власти ( прва мирна смјена власти на неким грађанским изборима у историји Црне Горе ), а још се више радикализује и бива преузет као партијски програм те добро организоване политичке структуре, у времену послије њиховог преласка у политичку опозицију.
Милија Тодоровић
