Na Badnje veče u Parizu policija se borila sa nasilnim demonstrantima iz zajednice pariskih Kurda. Sukobi ove vrste postali su uobičajeni širom Evrope. Oni su proizvod „raznolikosti“ i „multikulturalizma“. Zemlje koje čine Zapad više nisu nacije. One su konglomerati populacija koje nemaju ništa zajedničko. Nema zajedničkih običaja, nema zajedničkih vrednosti, nema zajedničke religije. Nema ujedinjenih snaga. Tako je i u Sjedinjenim Državama. Crni Amerikanci su naučeni da sebe vide kao poseban, žrtvovan narod. Savezna vlada ostavlja granice nebranjene, preko kojih se svake godine prelivaju milioni imigranata-osvajača. Vašington ovom prilivu dodaje veliki broj izbeglica iz svojih ratova na Bliskom istoku, u severnoj Africi, a sada i u Ukrajini.
Zapadne vlade su posvecćene tome da nastave da razvodnjavaju etničku nacionalnost belih zemalja uprkos činjenici da se kulturna, društvena i politička struktura zemalja evropskog porekla radikalno menja. Demokratija, sloboda govora i odgovorna vlada su zamenjeni tiranijom. Tiranija je jedini mogući ishod. Podeljeni narod – Vavilonska kula – ne može da smatra vladu odgovornom.
Da li su arhitekte i zagovornici multikulturalizma svesni posledica svog projekta? Ako jesu, zašto mrze jedinstvo koje je osnova za slobodu? Pre nekoliko decenija SAD su prestale sa praksom akulturacije imigranata. Proces koji je italijanske, poljske i skandinavske narode pretvorio u Amerikance označen je kao „rasistička bela hegemonija“ ako se primeni na priliv tamnoputih naroda. Napuštanje akulturacije pretvorilo je imigraciju u zamenu u najširem smislu, ne samo etničke pripadnosti stanovništva, već i kulture i oblika vladavine. Bez jedinstva potrebnog za vladu uz saglasnost, vlada počiva na moći.
Protivnici otvorenih granica često pominju argument blagostanja – milioni siromašnih i neobrazovanih ljudi koji ulaze u zemlju postaju teret socijalne zaštite za građane koji se već muče. Ali pravo pitanje nije da li imigranti-osvajači doprinose društvu, što neki očigledno čine, već transformacija jedne nacije u vavilonsku kulu. Vavilonska kula nema nacionalnu svest.
Vavilonska kula je plodno tlo za politiku identiteta Demokratske stranke. Demokrate podržavaju otvorene granice jer u prilivu glasova naroda trećeg sveta vide sredstvo za jednopartijsku vladu. Bele demokrate, međutim, pogrešno računaju. Kada njihov broj jednom bude dovoljan, imigrantima neće biti potrebne bele demokrate. Oni će preuzeti vlast i rasporediti resurse tako da služe njihovim interesima. Demokrate mogu da nauče svoju budućnost čitajući Logor svetaca (francuski distopijski roman iz 1973. autora i istraživača Žana Raspaja. Špekulativni izmišljeni prikaz, opisuje uništenje zapadne civilizacije kroz masovnu imigraciju Trećeg sveta u Francusku i na Zapad – prim. red.)
Beli liberali su decenijama stvarali moćno propagandno oruđe za imigrante-osvajače. Stari marksovski klasni sukob zamenjen je rasnim sukobom u kojem su beloputi ljudi tlačitelji, a tamnoputi njihove žrtve. Takva pozicija belaca je pogrešna, stvara osećaj krivice i podriva samopouzdanje. Odbrana belaca se odbacuje kao rasistička.
Narodi Trećeg sveta naučili su da doživljavaju vladu kao oružje koje se koristi protiv opozicije. Oni nisu vaspitani u okviru građanske slobode, a nisu ni mlađe generacije Amerike. Oslabljeni su glasovi koji nas povezuju sa našim identitetom. Kako se ti glasovi smanjuju, nacija se raspada. Zamena je vavilonska kula kojom upravlja sirova moć. Naredne, 2023. je kasno za početak postavljanja pitanja da li je to ono što zaista želimo. Mi više, međutim, ne možemo da čekamo pre nego što se suočimo sa posledicama našeg sadašnjeg kursa.
Pol Krejg Roberts
Izvor: Balkan Magazin
