Pedijatrija u Nemačkoj nalazi se na granici pucanja, a roditelji su primorani da sami brinu o bolesnoj deci pošto u bolnicama nema dovoljno medicinskog osoblja
U prošlosti, ljudi su se plašili da u starosti neće dobiti adekvatnu medicinsku negu. Danas morate da se plašite i kada se vaše dete razboli, pošto je zdravstveni sistem pred kolapsom, započinje svoju kolumnu za „Špigl“ novinarka Sabine Renefanc.
„Prošlog vikenda moj osmogodišnji sin imao je temperaturu preko 40,5 stepeni Celzijusa, danju i noću. Kašljao je i teško disao. Potajno sam se molila da mu ne treba doktor, što zvuči apsurdno, pošto sam ateista. Ipak, činilo mi se da je molitva efikasnija od oslanjanja na zdravstveni sistem“, piše ova novinarka o svom nedavnom iskustvu sa nemačkim bolnicama.
Ona navodi i da se njena ćerka, koja je tada imala dve godine, 2018. zarazila virusom i završila u bolnici. Čak i tada je u nemačkim bolnicama postojao hroničan nedostatak zaposlenih, te su roditelji morali da menjaju medicinske sestre, koje nisu imale dovoljno vremena pomognu svim pacijentima.
„To je bilo pre četiri godine. Situacija se od tad drastično pogoršala“, navodi Renefacova.
Medicinski centri u velikim gradovima poput Berlina su potpuno preopterećeni, a u njima se čeka i po deset sati. Pedijatrijskoj medicini nedostaju najosnovnije stvari: kreveti, medicinsko osoblje, pa čak i antibiotici postaju retki. Pedijatri su preopterećeni. Bebe sa izlečivim bolestima moraju da se voze u druge delove zemlje kako bi bile smeštene u bolnicu. Mladi lekari rade u nehumanim uslovima, često i po 17 sati u smeni.
„Sistem je preopterećen, širom zemlje“, rekao je za „Špigl“ prošle nedelje generalni sekretar Nemačkog interdisciplinarnog udruženja za intenzivnu negu i hitnu medicinu (DIVI) Florijan Hofman.
Portparol Saveznog udruženja pedijatara Jakob Maske govorio je o tome da su život i zdravlje dece i mladih trenutno „propisno ugroženi“.
Kakva nečuvena rečenica. Očigledno, uslovi više nalikuju nekoj ratnoj zoni, a ne jednoj od navodno najbogatijih zemalja na svetu, zaključuje novinarka.
„Kako možeš biti tako lud u Nemačkoj imaš decu kada vam kapitalistički sistem stalno govori da niko ne želi decu, jer nisu bitni ni kao potrošači, ni kao radnici, ni kao glasači?“, pita Renefancova.
Na decu se gleda kao na privatnu stvar, a ako ima problema, o njima treba da se brine onaj ko ih je napravio. Nakon što su poslednjih godina glumili privatne vaspitače, zabavljače, sportske trenere i kuvare, roditelji sada moraju da preuzmu i ulogu pomoćnih lekara.
Kriza u zdravstvenom sistemu nije od juče
Problemi nemačke pedijatrije očigledni su već duže vreme. Lekari su više puta upozoravali na kolaps, a žalbe roditelja koji mesecima ili duže ne mogu da nađu pedijatra sve su brojnije. Kako je pedijatrijska medicina mogla da padne na ovako niske grane?
Na kraju krajeva, dečje bolnice nije zadesila prirodna katastrofa, već je to posledica velikih političkih grešaka. Broj kreveta u dečjim bolnicama poslednjih decenija naglo je opao, a prema podacima Savezne radne grupe za decu i bolnice, između 1993. i 2009. godine pao je za petinu, na 19.000 kreveta. Od tada, broj je nastavio da opada. Mnoge dečje bolnice prave finansijske gubitke jer lečenje dece nije vredno truda.
„Kada 90-godišnjak dobije novi kuk, klinikama se to isplati. Lečenje dece je često loš posao“, rekla je direktorka dečje bolnice „Auf der Bult“ u Hanoveru Agnes Genevein.
Lekarske usluge se već 20 godina naplaćuju po takozvanim paušalnim stopama. Početkom devedesetih, svi su smatrali da je država previše skupa, a „slobodno tržište“ je trebalo da učini zdravstveni sistem efikasnijim i boljim. Postojalo je gotovo religiozno, obmanjujuće verovanje da će „tržište“ sve regulisati i učiniti stvari boljim za sve u nekoj neodređenoj budućnosti.
Ali, kao i svaka religija ili sistem verovanja, bilo da se zove komunizam ili neoliberalizam, ta budućnost se nikada nije obistinila. Međutim, globalne bolničke grupe poput „Heliosa“ ostvarile su fantastične profite, navodi autorka.
Bolnicama profit bitniji od zdravlja
U medicini je sada slučaj da su skupi tretmani koji koriste savremene tehnologije bolji od onih za koje su potrebni ljudi i vreme, na primer, da se zbrine prevremeno rođena beba ili da se pregleda malo dete koje plače. Dok penzioneri stalno rade skupe testove na aparatima koji im ne moraju nužno poboljšati život, dečje bolnice se zatvaraju. U celoj zemlji nedostaje pedijatara.
Nedostatak osoblja je takođe rezultat odluka koje su neprijateljski nastrojene prema deci: 2017. godine ukinut je trogodišnji kurs za obuku pedijatrijskih sestra i zamenjen je opštom obukom medicinskih sestara, kako bi se nadoknadio nedostatak osoblja u domovima za stare. Specijalizacija je moguća tek nakon dve godine.
Dok je pedijatrijska sestra na trećoj godini obuke ranije mogla da pomogne, danas one prvo moraju da završe ceo proces. Čini se kao da se su potrebe staraca i dece stalno u sukobu, iako bi nega i jednih i drugih morala da se unapređuje, zaključuje autorka.
