Црногорски књаз Никола Петровић и барски надбискуп фра Шимун Милиновић хтели су да штампају католички молитвеник не само на старославенском језику већ и на ћириличном писму што је изазвало силну буру и у Риму и у Петрограду
Кад се Црна Гора, ватром из кубура и одлуком Берлинског конгреса, 1878. године, спустила на море преко Бара и Улциња, повећао се број католика у њеној популацији, али право протектората над верницима старе Барске надбискупије, чији је надбискуп носио титулу „примаса Србије” односно наслов католичког првосвештеника „целог краљевства српског”, имала је Аустрија, према међународним уговорима у Кампоформију (1797) и Бечу (1815).
Немац Карло Полтен, надбискуп барски (1844–1 886.) марта 1867. године пренео је столицу у Скадру спојивши барску и скадарску катедру и остављајући у Бару помоћног бискупа.
У таквом, неуређеном стању, књаз Никола Петровић, из јасног државног разлога, да би сузбио утицај Аустрије и вратио седиште католичког поглавара са османске територије на црногорску, потписао је 1886. конкордат са Ватиканом којим је реактивирана католичка надбискупија у Бару чија ће се јурисдикција временом поклопити са државном границом. Исте године именован је нови барски надбискуп, фрањевац Шимун (световно име Мате) Милиновић, пореклом из Ловрећа код Имотског, дипломац бечког Филозофског факултета и професор сињске фрањевачке гимназије.
Фра Шимун и књаз Никола, два махера дипломатског маневра, на том, католичком микропростору у младој и малој кнежевини одиграће суптилну игранку са крајње оригиналним заплетом, чије ће весела кореографија уздрмати вечно будне, крупне политичке и поповске главе у троуглу Беч–Петроград–Рим!
Кратка, аутобиографија фра Шимуна налази се у архиву Барске надбискупије, а на њој се Милиновић потписао и као „примас Србије Педесет пети” (primas Serviae LV). Поводом 250. годишњице победе Госпе Сињске над Османлијама (фрањевачко и пучко тумачење битке), биографију Милиновића написао је фра Вјеко Врчић који наводи да се фра Шимун на једном молитвенику, као нико пре њега, потписао овако: Барски надбискуп Царства Сербског Првостолник Primas Regni Serbiae!
На сиротом кршу, с којег потиче Милиновић, импонује и импресионира кићење било које врсте, а камоли овакво, звечеће, високо уздигнуто изнад прописаних канонских лимита. Фра Врчић, карактеришући фра Шимуна каже: „Надбискуп је Милиновић прави син својега краја: изграђени и оплемењени колерични темперамент”. Даље, Врчић тврди да је Милиновић стекао „добре везе са најугледнијим људима царства (хабзбуршког)”, и да му је „доста помогла и прирођена окретност родног краја”.
Имотски је последња варошица који су Млечани отели од Османлија. Пословична промућурност и довитљивост Имоћана маестрално је приказана у ТВ саги „Просјаци и синови”, а превејана, херцеговачка нота у локалном карактеру произвела је изреку по којој се Далмација дели на Далматинце и Имоћане. То је право значење Врчићевог метонима о Милиновићевој „окретности”.
Фра Шимун је свечано посвећен за надбискупа 7. новембра 1886. на индикативном месту, у католичком прозелитском генералштабу, у цркви Конгрегације за пропаганду вере у Риму, а „префект Пропаганде приредио је у његову част велики, свечани ручак”.
Милиновић је одмах одлучио да, у богослужењу, латински језик замени старославенским. „То је било драго Књазу, а то је желио свим срцем и Милиновић”, каже Врчић. Папа Леон Тринаести је то дозволио већ 5. априла 1887. Међутим, аустријски амбасадор Paar тражи од папе да опозове одлуку о старословенском језику у барској дијецези, претећи да ће се повући из Рима. Папа га одбија оштрим писмом.
Милиновић хоће да повуче други потез, желећи да старославенски мисал (молитвеник) штампа глагољицом. И ту почиње оперета: књаз Никола чини спектакуларни искорак предлажући фра Шимуну да се молитвеник штампа ћирилицом. Врчић ниједном речју не каже да се Милиновић успротивио књажевој идеји, напротив, из контекста је јасно да јој је био склон.
Фра Врчић наводи: „То је изазвало силну буру у Риму и Петрограду. Први су говорили да то води у ’шизму’, а други ’покатоличењу’.”
То је била тачка у којој су сусреле Николина политичка луцидност и фра Шимунова мисионарска, прозелитска магија. Иако су им стратешке пројекције биле опречне, постигли су сагласје у методи. Такво приближавање католика и православних, у богослужбеној речи и књизи, преко црквеног језика и писма, за првога је било лагано србизирање (или црногорчење) католика, нарочито нових држављана, али и будућих, оних на територији аустријских поседа у Боки и приморју, а за другог меко, унијатско приближавање православнима преко обреда на прихватљивом, разумљивом, истоветном језику и писму, старословенштини и српској ћирилици!
„Унија” преко културолошког једначења. За Милиновића је то било остварење суштинског смисла титуле „примаса” и није случајно што је Милиновић био први барски надбискуп који се том титулом потписивао у придевској варијанти – „примас српски”, како каже Историјски лексикон Црне Горе.
Наравно, за такве финесе двојице дипломатских магова, ни Ватикан, ни руски царски двор нису имали слуха јер се књажев и фратров коктел преливао преко оштрих доктринарних ивица.
Милиновић је позван на рапорт у Ватикан. Папа је енергично тражио глагољицу уместо ћирилице. Кардинал Рампола рекао је Милиновићу: „Ако то добијете од Књаза велику ћете услугу учинити Цркви и одмах ће почети тискање мисала (према фра Шимуновој Аутобиографији)”.
За руски притисак на књаза Николу, осим Врчића, немамо друге изворе. Свршило се тако да је молитвеник на глагољици штампан у Ватикану 1893. а један примерак фра Шимун Милиновић послао је руском цару Александру Трећем.
Међутим, хиперкатоличком бечком двору није се свиђало ни овакво решење. Из Рима је, наиме, од првог издања послано тридесет примерака молитвеника, али је аустријска поштанска саботажа успела: пошиљка је путем „нестала”. Рампола је онда прикупио још дванаест примерака који су срећно стигли у Бар.
Фра Шимун Милиновић био је луцидни тактичар и сјајан војник Конгрегације за пропаганду вере. Међутим, његово аутентично политичко лице било је далеко од шампиона толеранције.
Жестоко се борио да се за изборе у бечком Царевинском већу кандидује дон Миховил Павлиновић, далматински Анте Старчевић, и то у Сињу, где Павлиновић није живео.
А кад је И. К. Сакцински затражио од фра Шимуна мишљење о стању језичне и националне самосвести у Далмацији, Милиновић му је одговорио да, до Вуковог „Ковчежића”, нико никад није говорио да прича српским језиком. „Ну, ако је когод таки чава (ексер) у главу си завртио, пак недага извадити, нит се хоће разлогу придати, нек ми је просто назват га Маниташ”.
Милан Четник
Извор: Политика
