Švedski reditelj Ruben Ostlund osvojio je svoju drugu Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu u maju, ovog puta za Trougao tuge, film kojim kulminira njegova nezvanična trilogija koja secira modernu muškost.
Ako ne uzmete u obzir publiku kada pravite film, zaboravljate šta je film
Ulog ovih dela je samo postajao veći nakon filma Force Majeure iz 2014, gde glava porodice daje prednost sopstvenoj bezbednosti u odnosu na svoju ženu i decu tokom lavine, i filma Trg iz 2017, gde se kustos muzeja nosi sa različitim vrstama poniženja koja mu ugrožavaju karijeru. Kroz vizuru dva modela na luksuznoj jahti, Ostlund prikazuje ništa manje do kolapsa savremenog kapitalizma u mikrokosmosu, čime se otvaraju vrata za novu socioekonomsku hijerarhiju zasnovanu na veštinama preživljavanja.
Mete Ostlundove satire postale su veće, ali su instinkti i uvidi ovog filmaša samo postali oštriji. Prvo od tri poglavlja filma prikazuje dugačku raspravu oko toga ko treba da plati račun za večeru modela Karla (Heris Dikinson) i Jaje (pokojna Čarlbi Din), para gde ona više zarađuje, ali se bliži kraj njenih velikih zarada u industriji. Kako tenzije ostaju nerešene oko plaćanja, Ostlund pronalazi razotkrivajuće, oštrim replikama ili trenutnim pogledima pogledima.
Taj iscrpljujući pogled samo se pojačava kako društvene blagodati počnu da blede na putovanju jahtom koje je Jaja dobila kao poznata ličnost. Čini se da okupljeni ultrabogati gosti, od ruskih oligarha do britanskih trgovaca oružjem, dobijaju pravi dezert na večeri koja izaziva povraćanje na uzburkanom moru zahvaljujući sadističkom i komunističkom kapetanu (Vudi Harelson). Ali kazna koja stoji izrečena u komičnom centru Trougla tuge bledi u poređenju sa načinom na koji filipinska čistačica toaleta Abigejl (Doli de Leon) izvrće strukturu moći kada se oni koji prežive otmicu somalijskih pirata okupe na pustom ostrvu.
Razgovarao sam sa Ostlundom neposredno pre nego što je poslao svoj najnoviji film na Njujorški filmski festival. Naš razgovor je počeo tako što je on pokazao njegovu sociološku maštu, udubljivao se u to zašto je prekršio svoje pravilo da ne ubija likove na ekranu u Trouglu tuge, pa se čak razgovor proširio na diskusiju o postavci i završavanju njegovog sledećeg projekta Sistem zabave je pao.
* * *
Likovi u vašem filmu govore o Marksu kao političkom teoretičaru, ali ja želim sa vama da pričam o njemu kao sociološkom teoretičaru. Koliko se borba Jaje i Karla zaista svodi na otuđenje rada?
[smeh] To je definitivno jedno od tumačenja filma koji sam dobio. Ako imamo ovaj liberalni, neregulisani kapitalizam, svi ćemo gledati jedni na druge kao na proizvode. Definitivno imamo takođe i marksističke teorije da će se naše ponašanje promeniti u zavisnosti od toga koju poziciju imamo u finansijskoj i društvenoj hijerarhiji. Mislim da je to zanimljivo jer ako pričate o sociologiji, to uopšte nije kontroverzno. Ali kada govorite o Marksu, on jeste kontroverzan. Sociologija posmatra svet sa materijalističke tačke gledišta. Rekao bih da u suštini nema preduzetnika milijardera koji nema veliko znanje o tome kako materijalistička postavka menja naše ponašanje jer inače ne bi bili uspešni. Za mene su Marks, sociologija i ovi načini gledanja na svet veoma blisko povezani, naravno, sa njegovim političkim gledištem.
Što se tiče mnogih komičnih situacija u filmu, mislim da me nijedna nije toliko razgalila kao američki marksista i ruski kapitalista koji razmenjuju citate svojih idola… ali, naravno, moraju da ih traže na svojim telefonima. Kakva je bila geneza toga?
Mislim da je to bilo malo jer sam odrastao u levičarskoj porodici. Moji roditelji su postali levičari tokom pokreta iz ’68 kada je ceo zapadni svet postao levičarski, ali moja majka je i dalje jedna od retkih koja je sebe smatrala komunistkinjom. Kada je pitate o njenom političkom stavu, ona kaže: “Ja sam komunistkinja!” Ona se neće odreći toga. Moj brat je postao desni liberal, a moj otac ne bi rekao da sebe smatra komunistom. Stalno smo vodili političke rasprave, koje su bile zaista zabavne i veoma bučne. To je bio jedan aspekt toga.
Ali drugi aspekt bi bio, pošto sam odrastao tokom 80-ih, da je svet opisan kroz zapadnu i istočnu perspektivu. Imali ste ideje poput marksističkog socijalizma na istočnoj strani, a onda ste imali liberalni kapitalizam na zapadnoj strani. To su bila dva načina gledanja na svet, i sudarali su se jedan s drugim. Kao da su levičarske snage Evrope zaboravile kako je Marks smatrao da je kapitalizam do određene tačke odličan, da možemo s njime da izgradimo društvo i tako dalje. Levica i desnica su postale kao fudbalski timovi, umesto da se [pitaju] kako da izgradimo veliko društvo. Takođe je bilo zabavno, naravno, baviti se ovim starim citatima. Regan je bio mnogo zabavniji od dosadnih socijalista, i to je ono što me je privuklo.
U filmu Trg ispitujete glumu kroz vizuru majmuna i naših iskonskih instinkta. Da li način na koji analizirate modeling u Trouglu tuge gledate kao na produžetak toga, ili je to zapravo obrnuto, jer je toliko automatizovano?
Jedan aspekt modnih brendova i načina na koji oni prodaju svoje proizvode je veoma povezan sa performansom majmuna. Čuo sam za studiju gde je naučnik posmatrao zebre u savani. On se zapitao: „Zašto su crno-bele kada su u žutoj peščanoj savani?“ Pokušao je da izdvoji jednu jedinku u krdu i da je prati, ali se ispostavilo da je to zaista teško jer se ona izgubi u krdu. Zatim je na jednoj zebri nacrtao crvenu tačku na krznu i tada je odmah bilo moguće uočiti je. Ali posledica je bila i to da su lavovi odmah uhvatili tu zebru! Mogli su da je uoče, ali su takođe mogli i da je umore i uhvate. To primećujete u performansu majmuna, što u suštini govori da ako stojite mirno, možete se sakriti u krdu na sigurnom znajući da će neko drugi biti plen.
Stvar sa studijom o zebri bila je u tome što je naučnik to upoređivao sa načinom na koji konzumiramo modu. Zato što ljudi rade potpuno istu stvar. Pokušavamo da se kamufliramo kako bismo mogli da se uklopimo u stado i da ne budemo izloženi. Tako da je veoma efikasno za modnu industriju da menja modu svake jeseni i svakog proleća, jer tako moramo stalno da koristimo novu kamuflažu. Dakle, ako gledam na ljudsko ponašanje malo sa distance, ona je još uvek tu za mene.
Ne plašite se da se javno bavite svojim budućim filmovima. Tokom odgovaranja na pitanja o Trgu, čak ste odali i završetak Trougla tuge. Šta stoji iza vašeg nedostatka skrivanja budućih projekata? Da li želite da ljudi budu malo distanciraniji od zapleta kako bi mogli da se bave temama iz filma?
Možda. Moje najsnažnije iskustvo sa pokretnim slikama je na Jutjubu. Toliko je klipova gde u naslovu zapravo piše: „Bivoli i lavovi u bitki u savani kod Krugera“. Često znam šta će se dogoditi ako pogledam naslov ili naziv klipa. Postajem radoznao ako neko kaže: „Morate da vidite scenu povraćanja u mom sledećem filmu.” Reći ću vam: „Iznenadiću vas. Napraviću najgoru scenu povraćanja u istoriji filma.” Onda pomislim nešto kao: „U redu, želim da gledam to! Da li je uspeo ili ne?”
Na primer, dilema na kraju filma kada [Abigejl] stoji sa kamenom: da li da ga spusti na zemlju ili da je ubije? Radoznao sam da vidim: kako ćemo stići do toga? Da li ću poverovati u to kako ćemo stići? Nisam toliko zainteresovan za snimanje filmova o tome šta će se dogoditi. Pre kako će to izgledati. A za mene je to takođe način da vežbam snimanje filma. Kada pičujem film i govorim vam kako da se osećate, saznajem i kako ga režirati.
Takođe volite probne projekcije. Da li vam je potrebno da razumete publiku i kako će da reaguje na nešto da biste je tako nemilosrdno isprovocirali?
To je takođe razlika između, na primer, gledanja u ekran ovako [podiže telefon i počinje da skroluje] kada sedite sami i kada gledate nešto jer ima veoma specifičan ritam. Za mene je ovo veoma individualistički način gledanja na slike. Ali kada ste u bioskopu i zajedno gledate slike, reagujete i na drugačiji način jer će o vašoj reakciji takođe suditi i neko ko sedi pored vas. Dinamika grupe ljudi koji nešto gledaju zapravo može doprineti sadržaju filma. Postoji dijalektika u kojoj ovo dvoje pomažu jedno drugom da se stvori sjajna izvedba. Ako ne uzmete u obzir publiku kada pravite film, zaboravljate šta je film.
Jedina osobena stvar u bioskopu je to što zajedno gledamo nešto. To je u suštini jedina jedinstvena stvar. Imamo sjajne velike ekrane kod kuće, kvalitet je fantastičan kod kuće, bla bla bla. To nije osobena stvar kod filma. Osobeno je to što zajedno gledamo, pa stoga i filmovi moraju biti fino podešeni s obzirom na postavku mesta gde se projektuju.
Da li ste pratili uspon TikTok-a i uopšte gledate li te video snimke?
Sada sam malo gledao jer se time bavim u Sistem zabave je pao, mom novom filmu. Radoznao sam da vidim šta se dešava kada nemamo ovo dopaminsko skrolovanje tokom leta i, ođednom, više nema zabave. Mislim da je veoma zanimljivo kada skrolujete šta se pojavljuje u vašem fidu. Postoji nešto u toj selekciji veštačke inteligencije koja uvek igra na naše osnovne potrebe, poput seksualnosti, hrane, stanovanja. Možete to posmatrati sa sociološke tačke gledišta, i razumećete.
U prošlosti ste govorili o tome da ste ponosni što nikada niste ubili junaka na filmu. Da li smatrate da Trougao tuge prati taj niz jer mi zapravo ne vidimo ljude koji umiru izbliza, samo iz daljine?
Ne, ali sam srećan što ste to shvatili, jer sam bio ponosan na to. Rekao sam i da nikada nisam doživeo da neko bude ubijen na ovaj apsurdan način kao što ljudi ginu u filmovima. Ali prebacio sam se na jedno divlje mesto da pravim film, i ođednom sam imao mogućnost da ubijem ta dva trgovca oružjem sopstvenom ručnom bombom. Nisam mogao da odolim, morao sam to učiniti! Previše je zabavno! Dakle, u pravu ste, sada sam prekršio taj dogovor. U mom sledećem filmu, svi će umreti, zapravo. Avion će se srušiti i svi će poginuti. Saznaćete to već na početku, let broj da-da-da, a onda vidimo da se ovi putnici bave trivijalnostima poput: „Nemam ništa zabavno na ekranu!“
Da li idete protivno svom dogovoru samo zbog prirode priča koje pričate, ili mislite da se nešto promenilo u vama kao osobi?
To je nešto što sam promenio u svom pristupu stvaranju filmova. Mislim da je bio trenutak u kome sam se osetio kao arthouse režiser, a to mi se nije dopalo. Skoro da sam postao reditelj koji se predstavlja kao neko ko se bavim važnim temama. Jedan moj prijatelj je na letu iz Venecije na filmski festival u Torontu gledao šta filmska industrija [gleda] na njihovim ekranima dok su leteli. Shvatio je da ne gledamo filmove koje sami snimamo. Gledali su Adama Sendlera – i on je sjajan, nema ništa loše u tome! Ali osetio sam da su na neki način arthouse i prestižni filmovi postali poziranje. Ako pogledate 70-te i evropsku kinematografiju poput Luisa Bunjuela i Line Vertmuler, bili su razuzdani i zabavni čak i kada su se bavili nekom važnom ili intelektualnom temom. Želim da prekinem tradiciju arthouse-a. Želim da spojim najbolje od američke kinematografije sa evropskom i da tako kažem: „U redu, hajde, vratimo se u bioskop da uživamo u njemu“.
Izvor: slantmagazine.com
Prevod: Danilo Lučić
Licemjerna kritika hipokrizije zapada
Svojim novim filmom „Trougao tuge“ švedski autor Ruben Ostlund je po drugi put, i to uzastopno, trijumfovao na Kanskom filmskom festivalu. Ismevanje kulta lepote, besmisla lažnog života na društvenim mrežama, blaziranosti bogataškog sloja – sve je to na tapetu u ovoj drskoj priči za provociranje upravo pomenutih pojava u kojima je ogrezao naš svet. Ali to se ipak ne radi bez kompromisa, bez zadrške, bez neiskrenog odmaka od svih laži i licemerja civilizacije gadosti u kojoj uživamo, već kako dolikuje savremenom liberalnom, kulturnom i tolerantnom svetu – u rukavicama. I s licemerjem koje, zanimljivo, nikom ne smeta!
Većina onih koji nisu bogati, osim što zavide onima koji jesu, priželjkuje da ih vidi ponižene, osiromašene ili bar ismejane. Švedski film „Trougao tuge“ upravo se bavi ovom idejom. Dobro, ne baš samo njom. Od nje se počinje i odlazi u neku vrstu socijalnog satiričnog komentara na račun našeg „pogrešnog sveta“. Neoliberalni sistem „nevrednosti“ koji je okovao savremeni svet i stvorio konzumersku euforiju među stanovništvom, što bez obzira na kulturu i granice drži jednako uspešno u svojim kandžama, na prvi pogled je napadnut u ovom filmu. Ismevanje kulta lepote, besmisla lažnog života na društvenim mrežama, blaziranosti bogataškog sloja – sve je to na tapetu u ovoj drskoj priči za provociranje upravo pomenutih pojava u kojima je ogrezao naš svet. Ali to se ipak ne radi bez kompromisa, bez zadrške, bez neiskrenog odmaka od svih laži i licemerja civilizacije gadosti u kojoj uživamo, već kako dolikuje savremenom liberalnom, kulturnom i tolerantnom svetu – u rukavicama.
I s neskrivenim licemerjem!
Švedski autor Ruben Ostlund u ovom svom najnovijem, dvoiposatnom, ostvarenju pokušao je da opet deluje originalno ismevajući dekadentnost „viših slojeva“ zapadnog sveta, kao što je to bio pre pet godina u svom tada jednako strastveno hvaljenom i nagrađivanom filmu „Kvadrat“. I tada i sada Ostlund je u svet krenuo trijumfom na Kanskom festivalu. „Trougao tuge“ je, baš kao pre pet godina „Kvadrat“, bukvalno posle prve projekcije na tom festivalu postao događaj evropskog filmskog stvaralaštva koji se ne sme propustiti, ne dočekati hvalospevima ili ne nagraditi. Kao da su nastavci neke bizarne još nedovršene trilogije ili sezone popularne serije, ova dva filma uvela su „ostlundizam“ kao novu kategoriju zapadne kritike zapadnog sveta. Sve s prisutnom opčinjenošću marksizmom od salonskih zapadnjačkih marksista koje je sada sasvim otvoreno u „Trouglu tuge“ isporučio njegov autor. Ovaj film, kao i „Kvadrat“, našao je put baš do takve – „intelektualne“ zapadne publike (i kritike) koja, gle čuda, kao da će pre, naravno samo teoretski, hvaliti „Kapital“ i marksizam, nego što će opravdavati pogubne kolateralne štete kapitalističkog blagostanja u kome bez ikakvih nedoumica ili griže savesti uživa.
Metafora socijalne piramide našeg sveta
To su Ostlundovi omiljeni likovi, pa su takvi i u „Trouglu tuge“, čiji zaplet počinje na najidealnijem mestu za prezentaciju bogataške dekadencije, bezobzirnosti, izveštačenosti i ispraznosti – na luksuznom „kruzeru“. Pun razmaženih i u bogatstvo zadriglih predstavnika elite, ovaj brod bogataša postaje metafora za raspored u socijalnoj piramidi našeg sveta. Oni na vrhu uživaju u obilju i raskoši i svim blagodetima koje idu uz imanje, uključujući i raskošni odmor na nekom od ovih luksuznih hotela na vodi. Na brodu se nalazi i mnoštvo raznovrsnog osoblja koje je tu s jedinim zadatkom – da boravak imućne klijentele učini što prijatnijim. Da im u svakom pogledu i doslovno služi. Kao dobro uvežbani orkestar, desetine radnika je raspodeljeno na sve moguće strane kako bi uživanje u savršenoj idili ovog krstarenja za sve učesnike bilo na najvišem nivou. Ništa im ne sme biti uskraćeno, ma kako njihov prohtev bio sumanut ili neizvodljiv. Kao roboti oni bezgrešno obavljaju sve poslove, trpe ponižavanja od strane svojih šefova jednako kao i od gostiju, koji kao pravi predstavnici svoje fele ne propuštaju nijednu priliku da maltretiraju „niže“ od sebe.
To im je zapravo i neka vrsta podrazumevajuće zabave na krstarenju. Ali onda im se dešavaju oluja, napad pirata i brodolom posle koga završavaju na naizgled pustom ostrvu. Bez hrane i s malo vode, bez kontakta sa ostatkom sveta, prepušteni sebi i svojim (ne)sposobnostima da u takvim okolnostima prežive, oni postaju nemoćni i situaciji u kojoj su se obreli nedorasli brodolomnici. Na tom ostrvu, simbolu njihovog otrežnjenja (ne i katarze!) s obzirom na to da brzo shvataju da im tu bogatstvo ništa ne znači, pa samim tim i ne pomaže, oni redom skidaju koprenu s očiju kada se u tom bizarnom i nigde drugde na planeti spojivom socijalnom miksu kao lider nametne čistačica klozeta s broda koji je potonuo! Ona zna da lovi ribu i da je sprema, snalazi se u životu u divljini, kao što je morala da zna sve o preživljavanju dok je na dnu socijalne lestvice čistila na kruzeru i bespogovorno izvršavala sve zadatke ili želje bezobzirnih i bezosećajnih moćnika koji su se tu, na ostrvu, kao brodolomnici obreli bespomoćni pod njenom komandom, doživevši za njih neprijatan i nerazumljiv susret sa istinskim egzistencijalnim problemima. Uloge su se promenile i u tom, za njih neverovatnom, novom svetu u kome im opstanak zavisi od volje dojučerašnje posluge, oni kao predstavnici sada nesnalažljivih i nesposobnih postaju žrtve svojih dojučerašnjih robova.
Od tog trenutka „Trougao tuge“ postaje socijalni eksperiment i, a što se od ovog autora najmanje očekivalo, skup površnih i stereotipnih rešenja u priči koja je u uvodnom delu (čak i s desetominutnim odvratnim scenama povraćanja bogataša kada je brod uhvatila oluja) obećavala mnogo više. Mada, opis ljudske prirode u ovakvim okolnostima i nije mogao da prođe bez stereotipa. Uplašeni za opstanak oni koji i inače, kada su pripadali navodnoj eliti, nisu pokazivali drugačije sastojke svog karaktera od sebičnosti, podlosti, pokvarenosti, licemerja, bezgraničnog egoizma i spremnosti da se sve učini i na sve pristane ne bi li se došlo do željenog cilja, u ovim novim okolnostima – obroka. Pristanak mladića – zgodnog modela koji je sa svojom takođe „savršenom“ partnerkom, „influenserkom“ na brodu bio simbol uspele mladosti savremenog društva – da spava sa odurnom, starom i poganom dojučerašnjom čistačicom, a sada na tom ostrvu brodolomnika vođom, ne bi li zaslužio obrok primer je Ostlundovog pokušaja da odnose u današnjem svetu objasni nametnutim ulogama koje u odgovarajućim okolnostima bez griže savesti i bilo kakvog otpora prihvataju i oni „gore“ i oni „dole“. Nevolja njegova je što je pre „Trougla tuge“ snimljeno mnoštvo filmova koji su u ovom smislu daleko bolje poentirali, pa i onda nisu ništa doprineli da se ljudi osveste i okrenu drugim vrednostima i da se odupru navodno nametnutim ulogama društva koje iz njih izvlači, zapravo od njih zahteva, samo najgora dela, karakter i ponašanje.
Iritantno licemerje autora
Možda je u prvom delu ovog maratonskog filma i bio simpatičan pijani kapetan prepun marksističkih citata s posebnim osvrtom na Karla Marksa (uloga poverena američkoj zvezdi Vudiju Harlesonu), ali se tokom površnog razvoja ove priče, koja nije vodila nikud do u stereotipe i nezadovoljavajući rasplet, pažljivijem i obrazovanijem (a do ovog filma Ostlund se obraćao upravo takvoj publici) gledaocu otkrila iritantna hipokrizija autora koji je ovim filmom navodno napao licemerje kapitalističkog sveta iako uživa u njegovim pogodnostima i izdašno nagrađen u njemu nesmetano stvara. Jer ova priča je prikazana tako što je neutralni gledalac, takozvani obični građanin koji nikada nije delio raskoš nekog kruzera s bogatašima, dobio šansu da se uveri da ništa nije propustio što se nikada nije obreo na takvom mestu jer bi mu najverovatnije pozlilo od lošeg društva koje se tu okuplja. I posle svih osuda, kritika, ismevanja sveta bogatih i dekadentnih Ostlund i njegovi saradnici su od pripadnika iste te elite na Kanskom, a potom i mnogim drugim festivalima i mestima, bogato nagrađeni, čak i dizani u visine rezervisane za najveće autore. Da bi se odmah potom svi zajedno obreli na istim mestima, sa istim ljudima, na istim jahtama i kruzerima koje je Ostlund kritički i podrugljivo predstavio u svom filmu, ne bi li proslavili uspeh njegov u „umetničkoj kritici“ svega što i oni rade i što su svi oni zaista! Ovo licemerje se zove ostlundizam i rezervisano je za Zlatne palme, evropske nagrade, moguće i za nekog Oskara.
