Има неколико година када се један овдашњи свештеник упитао како са јавношћу комуницирају поруке људи који о себи говоре у множини и потписују се „божанственим“ рукама седећи на „најсветијим“ троновима? И не ради се ту о коришћењу термина који, да бисмо их разумели, траже одговарајуће образовање, већ о језику који одражава и ствара јаз између друштва и Цркве, верника и њихових вођа
Прошле недеље ријечки надбискуп Мате Узинић је послао интерни допис – који је врло брзо завршио у васцелој хрватској штампи – у којем је обавестио јавно-правне особе Ријечке надбискупије да је престао да користи бискупски грб те да у црквеним просторијама не стављају више његов портрет или слику – у службеним просторијама довољно је да стоји крст, слика Девице Марије и свеца заштитника те портрет или слика папе – као и да у међусобној комуникацији више неће користити почасне називе као што су „велечасни“, „дон“, „монсињор“, нити да њега треба убудуће да ословљавају с „преузвишени“.
Kао разлог је навео жељу да се поједностављивањем службене унутарцрквене кореспонденције, коју је важно ускладити с потребама данашњег времена, следи дух Јеванђелске једноставности.
О мигрантима и ратним злочинима
Надбискуп Мате Узинић је чест трн у око хрватске јавности, а што та јавност више скреће удесно, то их више жуљају његово деловање и поруке. Тако је, рецимо, за време мигрантске кризе говорио да се не смемо понашати као да нас се она не тиче, а у време њеног врхунца свој став је, између осталог, сажео у реченици: „Не сме се постављати питање треба ли примити избеглице, него треба постављати питање само како их примити“.
А говорећи о односима у региону пре неколико година је изјавио: „Нажалост, злочини су се догодили са сваке стране. Мене посебно као члана хрватског народа највише погађају они злочини које су починили чланови хрватског народа. Јер, увек је боље бити жртва него ли злочинац. Без обзира што у овом свету може то изгледати друкчије. Дакле, требамо сви покушати мало више видети жртве других и своје злочине. Ја мислим да би то онда био пут према истинском миру и помирењу. Не поричући своје жртве, али препознајући туђе жртве. Kао што је било злочина са сваке стране, тако је било и жртава са сваке стране. Kо је имао више, ко мање, на крају то није важно, јер свака жртва је неизмерно велика“.
Језик цркве
Kада је реч о његовом последњем гесту, он би могао да отвори и занимљиво питање језика који црквени великодостојници користе.
Између осталог, два су аспекта битна – један је што многи изрази звуче у најмању руку архаично, савременом свету далеко, а често и неразумљиво.
Примера ради, неком приликом ме је позвао колега новинар са питањем шта је један црквени великодостојник својим саопштењем желео да каже. Почела сам да причам о контексту, о нијансама, мислећи на оно – шта заиста стоји иза изреченог. Нагло ме је прекинуо: „Не, не, него можете ли да ми објасните шта стварно значе те речи?“. Није њему било потребно тумачење већ буквални превод
Други аспект тиче се коришћења титула и уопште форме која (као да) одсликава некакву другачију реалност. Има неколико година када се један овдашњи свештеник упитао како са јавношћу комуницирају поруке људи који о себи говоре у множини и потписују се „божанственим“ рукама седећи на „најсветијим“ троновима?
И не ради се о коришћењу термина који, да бисмо их разумели, траже одговарајуће образовање, већ о језику који одражава и ствара јаз између друштва и Цркве, верника и њихових вођа.
Срећом, све је више оних у црквеној јерархији, на високим позицијама, који схватају да ако хоћеш да неко твој глас чује, треба да покажеш аутентичну спремност да и ти чујеш њега. И да ако хоћеш да уђеш у дијалог са светом, онда би ваљало да покажеш да, не одричући се себе, желиш да будеш део тог света.
Извор: Јелена Јоргачевић vreme
