Одјек и важност истине у нашим данима, смисла и разложности, смјешта на примјер историјску чињеницу да је један од најпревођенијих и најчитанијих књижевника ХХ вијека Штефан Цвајг, извршио самоубиство 22. фебруара 1942, испивши отров заједно са својом супругом, држећи се за руке, дубоко разочаран путем којим иде Европа али и људски род – у рубрику ово нисте знали. Било је то у близини Риа де Жанеира, у граду Петрополису, њемачкој колонији у Бразилу, по хроничарима само дан након што је завршио са редиговањем рукописа Јучерашњи свијет, аутобиографским дјелом о непрежаљеном нестанку свијета каквог је знао, свијета који разлике спајају и обогаћују али не и раздвајају и супротстављају.
Да ли је Штефан Цвајг претјеривао ужасавајући се подјељених и исцјепканих територија, пасошких контрола, показивања легитимација на захтјев полиције и фотографија анфаса, које су по његовом мишљењу биле резервисане за слојеве инкриминисаних?
У Бразилу је завршио као Аустријанац јеврејског поријекла, пред нацистичким прогоном који му је угрожавао безбједност најприје у Аустрији коју напушта након једне полицијске преметачине његовог дома, затим и у Енглеској гдје се такође није осјећао сигурно,али ни у Сј. Америци. Амбијент пред Други свјетски рат и Европа која је баш као и у овим нашим данима уједињена у продору на Исток, али и веома посвећена промјени свега оног што се може назвати, баш као и из Цвајгове перспективе Јучерашњи свијет.
Иако је за свега три године након Цвајговог самоубиства, дошло до слома нацистичке Њемачке, прве деценије новог миленијума показују да се након руске побједе над нацизмом у Другом свјетском рату урадило много на перфидној консолидацији напора да би се најприје формирањем окупационих зона на територију Трећег рајха, затим установљењем НАТО-а наставио поход, који је руским сатирањем и гоњењем непријатеља до Берлина само за кратко прекинут. Оснивање ЕЕЗ, претече данашње Европске уније, био је параван тзв. демократије и цивилизацијских вриједности који су немоћ Европе и њено подаништво Новом поретку, требали сакрити, камуфлирати. Самозавођење хуманитета својом добронамјерности био је дуготрајни и исцрпљујући увод који је читавим генерацијама, након Ковид пасоша и почетка разобличења лажног сјаја вриједности западне демократије прерастао у недостајући и заводљиви, обећавајући Јучерашњи свијет.
Међутим, оно што не може предвидјети ни Умјетна интелигенција, која је у међувремену у креирању кодова алгоритма постала успјешнија од њеног творца, човјека, дешава се управо у садашњем тренутку, а то је сусрет идеализираног Јучерашњег свијета и Стварног свијета . Јучерашњи свијет као свијет какав би требао бити, свијет очекивања, или какав је био свијет Штефана Цвајга, богатог и омиљеног Јевреја, изабраног, раскошног талента, свијет принца омиљеног лаког штива који у свој сумрак постаје свијет лишености и немоћи. Штефана Цвајга. Појединца. Уморног путника у градском аутобусу. Закључаног грађанина. Било кога чија небитност није ни вриједна да се забиљежи. Цвајг је пресудио себи можда наслућујући да је свијет прије него је њим овладао Фирер био свијет лажних вриједности и разводњених заклетви, кула од карата коју у ваздуху држе крхки идеали људских права и слободе.
Цвајг је вјеровао у тај Јучерашњи свијет, у Европу. Европу чији су Њемци, Аустријанци, Италијани, Французи, Чеси, Словаци, Бугари, Румуни, Пољаци, Хрвати, Холанђани, Белгијанци гинули под Стаљинградом за Хитлера.
У наш земан сусреће се Јучерашњи и Данашњи свијет и тај сусрет се као сусрет Свјетла и Таме изгледа не прекида. Иако је тешко проникнути шта је у глави свјетског духа, креатора историје, као дан и ноћ, одвајају се комади времена, периоди који се као санте изломљеног леда на површини хладне воде почињу строго разликовати. И сви ми, чини се, имамо тај неки Јучерашњи свијет, склоп жеља и очекивања, ситних радости што праве мјехуре утапајући се у бари – незадовољства и неуспјеха, пролазности и пропасти – чију дубину често не желимо да видимо.
Негдје у исто вријеме кад и припреме за избор домаћина Свјетског Купа у фудбалу 2022. одвијала се и кампања за изградњу моћног гасовода из Катара преко Саудијске Арабије, Сирије до великог чворишта у Турској, па све до Европске уније као крајњег потрошача. Био је то пројект иза којег су стајале САД и започео је 2009. Кад Асад, сиријски предсједник није пристао на наговоре и обећања чувајући леђа својим савезницима Русима, почела се свијетом ширити хистерија о Асаду диктатору. Европа није никад добила гас преко Сирије, куповала је гас и даље од Руса, обезбеђујући тако око седамдесет процената пласмана руских енергената. Европа умјесто гаса са блиског истока почиње увозити мигранте, поражене арапске милитанте који су за рачун Америке ратовали против суверене Сирије и Русије – који ходају на запад док се свијет око њих не промјени. У јеку кампање за изградњу гасовода, Катару је у децембру 2010. на Конгресу ФИФЕ додјељено домаћинство Свјетском Купу 2022.
Просјечним љубитељима ове како се то говорило некад најважније споредне ствари на свијету у најмању руку није била јасна одлука свјетске куће фудбала, али био је то на свој начин прекид са Јучерашњим свијетом просјечног пратиоца фудбалских дешавања.
Да ли је те већ далеке 2010. замишљено да планетарна смотра фудбала у Катару ове године буде прослава уништења и освете за сатирање до Берлина1945? Ствари се у сваком случају нису одиграле по плану, али свеједно деконструкција Јучерашњег свијета није изостала. Након пандемије и укидања права на рад и кретање, Јучерашњи свијет се расипа на комаде свакодневно. У Холандији полиција багерима преврће тракторе пољопривредника који су протествовали против укидања њихових фарми, јер постојање органског гнојива опасно угрожава наум да се укине производња хране… Угледни професори, научници, биолози, који се широм Европе успротиве родној агенди и идеји да се дјеца изјашњавају о свом полу бивају по кратком поступку удаљени са својих факултета и послова. Хитлерова Европа опет јуриша на Русију. Све је исто само њега нема. За којим Јучерашњим свијетом ми жалимо?
Можда за оним љетним Јучерашњим свијетом 1982. кад сам с ћаћом гледао Зика, др Сократеса, Фалкаа, Росија, Тарделија, Алтобелија на шампионату у Шпанији на ЕИ Ниш телевизору, са мршуљастог двосједа чије се узглавље од скаја могло оборити и није нам био неудобан. Нису била неугодна ни та љепљива фјакаста и врела љетна поподнева, без климе, са комадом крува и пекмеза на полувремену, уживајући у феномену игре, посвећен као у највећу тајну. Да ли је тај свијет знао куда иде и тад, у вријеме те назови опасне ере супротстављености двију велесила.
У Катару се хомосексуалност кажњава смрћу. Упркос томе, по дозволи ФИФЕ на стадионима се вијоре заставе дугиних боја. Русија не учествује. Дисквалификована је због интервенције у Украјини. Царство нелогичности.
Већ далеке 2010. све се чинило случајно и обичан гледалац игре у којој двадесетдвојица јуре за лоптом није повезивао избор Катара ни са каквом кампањом за изградњу гасовода. А ни са куповином овогодишњег организатора војних авиона од Француске исте те године кад је Платини дао своја четири гласа за избор Катара за домаћина.
Нијансе Јучерашњег свијета које преко дугиних боја као у калеидоскопу, одједном попримају мрачне тонове искуства које је као болно отрежњење и удар о тле са небеских висина искусио Штефан Цвајг и свој самопоништавајући усуд оставио као пророчанство за вријеме кад се назад у јуче, више неће моћи.
