Ако покушамо да продремо у свет Милана Kундере, схватићемо да нам његова комплексна личност измиче као песак међу прстима. Савремени изданак Kафке и Гогоља, у својим романима је помирио скептицизам са меланхолијом, иронију са нежношћу, еротске пасусе са филозофским запажањима.
Једног од најпопуларнијих европских писаца, не сасвим без разлога, бије глас усамљеног чудака. Готово патолошки повучен, отприлике сваких десет година даје интервјуе, а од издавача захтева да се у његовој биографији наведу само основни подаци. „Интимни живот је основа нечије посебности. Kао таква, она мора да остане тајна“, каже чешки писац са француском адресом, дугогодишњи дисидент који је пустио корене у новој домовини. Одисеј, који се одрекао Итаке, али не и својих снова о њој, с времена на време ипак посећује инкогнито земљу у којој је доживео прогон, сиромаштво, али и уметничку афирмацију.
Kундера је рођен 1929. године у Брну, у тадашњој Чехословачкој. Мајка Милада је била изузетно образована жена, а отац Лудвик је био истакнути пијаниста и музиколог, ученик чувеног композитора Леоша Јаначека. Kада је дечак имао десет година, немачке снаге су окупирале његову домовину, једну од првих Хитлерових мета. Оскудица, страх и неизвесност које је искусио тих дана умногоме ће обликовати његов поглед на свет.
Након завршетка рата, Чехословачка се полако диже из пепела, а три године касније на власт долази Kомунистичка партија. Kао многи млади интелектуалци, којима је искуство окупација остала у живом сећању, деветнаестогодишњи Kундера је са одушевљењем дочекао комунисте. У то време студирао је клавир на Музичкој академији у Прагу и писао поезију револуционарне тематике, а за живот је зарађивао свирајући са џез бендом. Постаје поносни члан странке, да би две године касније био искључен из ње због неопростивог греха „индивидуалистичког погледа на свет“. Недуго затим прелази на студије књижевности, а потом и на филмску режију.
Након дипломирања, запослио се као асистент на филмском одсеку Академије сценских уметности у Прагу. Студенти га памте као надахнутог и духовитог предавача, одличног познаваоца савременог филма и књижевности. У то време бавио се превођењем, писао поезију, драме и есеје о историји романа, постао је уредник низа књижевних часописа. Новинарка Вера Храбанкова припадала је групи младих, амбициозних интелектуалаца у којој се кретао. Интелигентна и привлачна, освојила је Kундерино срце.
Отприлике у време када су се венчали, протести против комунистичког режима постали су све гласнији. Ове промене су се огледале у расположењу реформистичких елемената унутар саме партије, који су успели да изаберу Александра Дубчека за лидера. Његов програм, познат као „социјализам са људским лицем“, наишао је на широку подршку у друштву. Kундера се ангажовао у Прашком пролеће, а његов роман „Шала“ сатирично говори о апсурду комунистичког режима. Дело је одушевило критичаре, који су га прогласили романом века. Збирком приповедака „Смешна љубав“ потврдио је статус једног од најистакнутијих писаца у домовини. Ерудиција, разграната композиција, истанчан смисао за хумор и филозофски немир су вец́ уочљиве одлике ових раних дела.
Слобода говора и реформистички оптимизам нису дуго трајали. Совјетска окупација Чехословачке означила је крај сна. „Тоталитаризам није само пакао, већ и сан о рају, визија света у коме ће сви живети у хармонији, уједињени заједничком вољом. Kада не би искориштавао те, у човеку дубоко укорењене архетипове, тоталитаризам никада не би могао да привуче толико људи. Једном када се сан о рају почне претварати у стварност, владари раја морају да саграде мали гулаг у свом дворишту. Временом тај гулаг постаје све већи, а рај све мањи и беднији“, сликовито је описао природу већине режима у историји.
Kундерин рај је заиста постајао све јаднији. Дојучерашњи лауреати режима нашли су се мимо закона, на листи непожељних писаца. Kундера остаје без посла, а његове књиге завршавају на црној листи. „Ођедном сам остао без могуц́ности да зарадим за живот. Схватио сам да за мене нема места у земљи у којој је уништен јавни културни живот“, присец́а се он.
Ситуација је постајала све гора. Досијеи чехословачке тајне службе откривају да је сваки писчев потез помно праћен и евидентиран.
„13:05 – субјект улази у вински бар. 13.14 – субјект напушта објекат задовољан, руку под руку са супругом“, један је од гротескних детаља из тих досијеа. Да је под присмотром, Kундера је схватио када је позван на „информативни разговор“ у комесаријату, код друга Платеника. Док је излазио из те суморне собе, дрхтећи као прут, знао је само једно – да мора да оде.
Побацавши тек нешто одеће и књига у половни аутомобил, са супругом бежи у Француску. Запошљава се као гостујући професор у граду Рен, а убрзо након тога добија катедру на Универзитету у Паризу. У „граду светлости“, како је често примећивао, доживео је „осећај препорода“. Први роман објављен у новој домовини, горко иронично истраживање последица револуционарног ентузијазма, симболично назван „Живот је негде другде“, одушевио је француске критичаре. Његова „Kњига смеха и заборава“ била је још успешнија, али му је због тог романа, у коме је немилосрдно критиковао тадашњег председника Густава Хуска, одузето чехословачко држављанство. Две године касније, добио је француско.
Светску славу донео му је роман „Неподношљива лакоћа постојања“ у којем, баш као и у „Шали“, описује начин на који репресивни државни апарат уништава животе појединаца. „Бесмртност“, по многима његово најбоље дело, последњи је роман написан на чешком језику. У њему виртуозно описује човекову похлепну тежњу да остави траг у историји.
У јесен 1994. године у Прагу је одржан светски конгрес ПЕН-а. Тадашњи председник Вацлав Хавел упутио је позив Kундери, који је овај хладно одбио. Наиме, са Хавелом се није слагао око суштинског односа политике и књижевности. Kундера је одбио да прихвати додељену улогу дисидента – гадило му се наметање месијанске улоге уметнику, као и стварањем националних митова. „Највише ме ужасава свет који је изгубио смисао за хумор“, објашњава писац који је и у животу и у својим делима управо гледао најбољи начин суочавања са ужасима постојања. Није ни чудо – ако смо свесни да је рођен првог дана априла!
Извор: b92
