Питању избора супружника најчешће се прилази поједностављено, с циљем да се одговори на питање: чија улога је пресудна у том изтбору – младих или њихових родитеља и да ли се у брак ступа из љубави или интереса.
Многи етнографи и књижевници из друге половине 19. и почетком 20. века покушавали су да дају одговор на ово питање. Већина њих сматрала је да млади имају много већу улогу у избору супружника него њихови родитељи. При том је распрострањено уверење да је давање веће важности вољи младих тековина новијег времена, а да је некада ситуација била обрнута:
„Пре ти није било да бираш по својој вољи где ћеш, него где те даду отац и мајка, па било ти право или не било“, приметио је Јанко Веселиновић у једној приповеци.
Сличног мишљења био је и Милан Ђ. Милићевић:
„Два су пута којима двоје млади иду да се састану, те да заједно век векују. Један пут крче млађи, а други старији. Први је више поетичан, а други више озбиљан. На првом се путу не траже ни гроши ни дукати, него оно што је за онај мах срцу драго; а на другом се гледа од кога је које; ко се у кућу доводи, и за кога се доводи? У новије време као да се више путника срета на првом путу, а у пређашње доба овај други пут редовно је доводио двоје младих под зелен венац.“
У већини етнографских радова наилази се на сличне одговоре. Тако је, на пример, у једном опису женидбених и удадбених обичаја истакнуто:
„Било да родитељи жене сина, било да удају кћер, већином гледају да испуне жељу своје деце. Ниједан родитељ неће приморати силом сина да узме неку девојку, нити ће приморати кћер да пође за онога за кога нема вољу. Родитељи саветују да такав брак донеси свађу и омразу и да се на крају завршава разводом. Зато већином гледају да задовоље децу.“
Избор супружника био је сложен процес који се не може свести на опозицију између деце и родитеља. У многим случајевима ни деца ни родитељи нису имали велику могућност избора, већ су им тај избор наметале економске и друштвене околности. Важност брака као основе за формирање или продужење породичног домаћинства на селу био је кључни фактор приликом избора брачног партнера. Већ споменута карактеристика српског сеоског друштва – рано ступање у брак, била је последица тих околности. Журба са којом се у брак улазило остављала је мало времена и простора за бирање особе с којом ће се живети до краја живота. Чињеница да због високе стопе смртности просечно трајање брака у Србији било је најкраће у Европи, може да наведе и на циничан закључак да период до краја живота и није био тако дуг да се и поред неодговарајућег партнера не би могао поднети. Осим тога, имајући у виду да је стопа поновних бракова била релативно висока, многи су били у прилици или, тачније, нужди, да брачног друга бирају више пута.
У брак се није увек улазило кад се то хтело и желело, већ кад се могло или морало. Велики број већ помињаних молби малолетника да ступе у брак био је последица економских разлога који су тек стасалу децу и (или) њихове родитеље нагонили да што пре уђу у брачну заједницу. У таквим приликама сумњамо да се много обраћала пажња на постојање или не постојање међусобних симпатија, наклоности и заљубљености, а још мање се размишљало о сродности карактера, интересовања и погледа на живот будућих супружника.
У сеоском друштву у којем је колектив гутао личност појединца, индивидуалне особине нису много долазиле до изражаја. Пред свим члановима заједнице била су иста очекивања – рад у домаћинству и подизање потомства биле су основне дужности и жене и мушкарца. То су уједно била и главна очекивања која су постављена пред потенцијалне брачне партнере, па међу њима нису постојале велике разлике, једног кандидата за женидбу или удају могао је без много муке да замени други кандидат. Да је склапање брачне заједнице неретко било важније од тога с ким се та заједница склапа, речито говори следећи пример – пошто је породица несуђене младе уочи свадбе обавестила младожењу да девојка одустаје од венчања, његов брат је у року од два дана нашао другу невесту:
„А ја на тај одговор претрнем и да не оставим под срамотом брата свог, зато све оне сватове задржим у мојој кући да једу и пију и весељем забаву проведу док ја пронађем друго девојку брату свом коју ми је срећа и доделила. У ракинцу пронађем и испросим убрзо девојку Јану, кћер од Стојана Кршљанског за коју са свим оним приготовљеним даром пођосмо са свима оним сватовима. То је четвратак, на вечер, у петак узмемо девојку, а у суботу на Покладе венчала се с братом“.
Да је формирање брачне заједнице имало предност у односу на избор супружника говори и случај у којем је младожења непосредно по венчању смртно настрадао; отац несрећног младића је дан после трагичног догађаја затражио допуштење црквених власти да са невестом венча свог млађег сина. [Тој моби није удовољено из разлога што је са црквеног гледиште закључени брак био пуноважан, иако није био физички конзумиран; невеста је сматрана удовицом, а самим тим и афиналном рођаком, тј. снахом брата свог покојног супруга (…). С друге стране, у случајевима када би се по извршеном венчању установила импотенција једног од супружника, брак је поништаван, као да никада није ни био склопљен.]
Склапање брачне заједнице у многим случајевима имало је приоритет над црквеним чином венчања, о чему сведоче и бројни случајеви добегавања девојке и формирања ванбрачних заједница. Да се почетком брака сматра почетак заједничког живота сведочи и мемоарски запис Владана Ђорђевића: „Он се у јесен те године [1865] – оженио, још као ђак, а венчао са својом женом кад је постао доктор и кад је у Београду отпочео своју лекарску праксу, дакле после шест година“.
Наведени примери могли би да наведу и на закључак да према народном схватању физичка конзумација брака означавала почетак брачне заједнице, а не црквени чин венчања. Међутим, постоје исупротни примери: није било неуобичајено ни да се девојке које су својевољно добегавале момцима и са њима извесно време живеле, касније удају за друге младиће. Чини нам се да народно схватање брака није било ригидно већ прилично еластично и надасве прагматично. Оно је зависило првенствено од практичних потреба којима су оправдавани многи поступци у прачној пракси.
*Прироедио Милован Урван према књизи: Александра Вулетић, Брак у Кнежевини Србији, Завод за уџбенике: Београд, 2008, 228−231)
