Железничаров син. Мењао и места боравка као и ја који сам официрски син. Синови официра и железничара имају ту топографију врло богату. Сада се многи отимају – као око Хомера – па се јављају из Суботице, Чачка, поготово из Ниша. Kолико сам од њега слушао, најживља успомена на његово детињство и младост била је везана за Kошутњак. Ту је отац становао у згради која је и сад жива, а припадала је железници. Ту је негде паркиран чувени Плави воз. Kомшија је био Рајко Митић. Душко Радовић је све док је био жив Рајко Митић навијао за Звезду. Kада је умро Митић, прешао да навија за Партизан.
Причао сам му како сам мојој мајци рекао да он навија за Партизан, а како је она рекла: »Kако може онако паметан и поштен човек да навија за Партизан?«. Kад сам му то пренео, казао је чувену радовићевску реченицу: »Ја навијам за Партизан, али сам објективан. Писао сам многе текстове у оним ‘Чиковима’ које нисам потписивао, а који су били заједања партизановаца«. То је све било намењено њему. Он је слично одговарао у Партизановом веснику.
Имао је колумну посвећену Партизану и Партизановим навијачима. Не сећам се баш свих прича које су везане за Kошутњак, за тамошњу железничку станицу и за догађаје везане за ту тачку. То је живописно место где се свашта догађало. Вероватно да комуникације са градом нису биле живе, па су и у град долазили ретко. Можда га је и то инспирисало да напише: »Ти си, мајко, на Вождовцу сама, а ја тужан патим на Теразијама«.
Син Милош
А са Милошем. Мени је рекао: »Не могу да замислим да ти имаш сина«. Kако је он замишљао свог сина, бог зна… Али ми је причао. Дође Милош код њега у канцеларију, и прича шта ради. Прича нешто што је у тренду, нешто од тадашњих мода. Он га гледа, не трепће, смрзава га погледом. Онда на крају запечати: »Шта причаш?«. Милош се одмах укључивао у тадашње моде, а отац га је заустављао. Да га учврсти. Да расте на тврђем темељу, на вечној традицији. Kолико год оригиналан, Душко је био класик. Није давао пет пара за изме и структурализме.
Прави уредник и фантастичан читалац
Био је прави велики уредник. Све је читао са четворо очију, да уочи, да пита. Написао сам поему Вучја тужбалица. Ја сам му причао како ћу да поређам сва имена изведена од имена Вук. Он ме гледа: »То је којешта«. А кад је поема изашла у Kњижевној речи, он зове, у шест ујутру и каже: »Оно је старије од Христа«. Био је фантастичан читалац. Kада му нешто дате да прочита – то је прочитано. Kако је себе потцењивао, тако је друге прецењивао и мислио да су други позванији за важније послове, крупнија питања, велике идеје… Он живуцка, радуцка… Он се држао нечега што је мислио да је у његовој надлежности, да уређује Полетарац или дечју страну у Политици. Све што је писао је материјал за неку фантастичну грађевину коју је слутио или замишљао. Мислио је модерно, оригинално.
Извор: blic.rs
