Стјепко Гут је апсолутни оптимиста да џез у Србији има светлу будућност.
За „Блиц“ прича о позитивној менталној промени да стари џезери своје знање несебично преносе млађима и како је и сам то знање добијао од великана светске џез сцене, уз јасну поруку – „музика опстаје као језик и уметност само преношењем“.
Стјепка Гута не треба посебно представљати. Светски познати и угледни џез музичар поготово је познат Ваљевцима јер је и пре 38 година свирао на премијерном, тада YУ џез фесту, потом још најмање десет пута на овој дуговечнијој манифестацији, и опет, са истом енергијом и посвећеношћу, на овогодишњем Џез фесту у Ваљеву где је наступио са Биг Бендом РТС, после чега смо разговарали.
Управо то како џез опстаје кроз три века и успешно одолева свим изазовима „дигиталног“ друштва и музике, прво је питање за човека који је у својој каријери сарађивао са именима као што су Кларк Тери, Винс Бенедети, Алвин Квин, Мел Луис, Џо Њумен, Кени Вашингтон…
– Чорбаст пасуљ са кобасицом ће увек остати чорбаст пасуљ са кобасицом! Можеш да га модернизујеш колико хоћеш и око њега стављаш свашта, али ако нисте научили од прабабе или бабе како се прави, џаба ти посао. Пасуљ код нас није пропао, зар не? Тако ће и џез увек имати своје место. Џез, наравно, никада није био за широке народне масе. То је уметничка музика која има свој свет. А тај свет је постојан и сада је још већи. Верујте, данас у Србији има много више публике и музичара и свих људи везаних џез, него када смо кренули са фестивалом пре 38 година у Ваљеву или пар година раније у Београду. Што је још важније, квалитет музичара је бољи него пре четири деценије, јер су се у међувремену образовали, ишли на академије. У Грацу (на Академији за џез, прим.аут) сам радио од 1985. до 2015-те, на почетку вукао те клинце да дођу, касније су они вукли једни друге и јако много њих се образовало и усавршавало, потом неки и у Холандији и САД.
У прилог јачању домаће џез сцене свакако и Одсек за џез на ФМУ у Београду, који функционише дуже од деценије?
Наравно. Сећам се после првог извођења „Ссрпске џез свите“ пришла ми је госпођа Дубравка Јовичић, која је била деканка, загрлила ме и рекла „ја сад знам“. Објаснила је да може да крене са Одсеком за џез на ФМУ. Ја сам јој одговорио да ће то мени бити четврти пут, јер су претходна три декана такође покушавали да га покрену, имали добру вољу али није било других могућности. И онда смо кренули у тај процес. Почела су да долазе деца са свих страна Србије. Па су онда момци који су се запослили прво као асистенти па после као професори, који су сви били школовани и већ одлични музичари, имали огромну жељу да раде и на својој кареијери и на едукацији младих студената. Е онда та деца, када заврше студије, многи се врате у своја места, па се запосле у својим музичким школама, презентују деци која не би можда имала прилику да сазнају нешто више о џезу, па се уведе у наставу један џез предмет, па се тако практично цела та мрежа раширила по Србији, а не само да буде у Београду. Жеља ми је била да имамо систем образовања који ће многима дати шансу. И успели смо тако да имамо затворени круг који се циклично понавља.
Значи, не треба да бринемо за базу и будућност џеза у Србији?
Никако. Ја сам чекао ове генерације, знао сам пре доста година, осећао да треба да прође неколико генерација, да све да своје плодове. Пре, на пример 20 година, кад хоћемо да одржимо џем-сешн у Београду окупи се нас 15 или 17 и свирамо, а сада би џем-сешн трајао 48 сати да сви колико их има одсвирају само по једну песму! Срећом, догодила нам се та позитивна ментална промена да се знање о џезу преноси са старијих на млађе нараштаје. Посла никад нема много и онда неки имају лошу навику да знање задржавају само за себе, мислећи да ће тако бити бољи. Тиме успоравају прогрес музике, а аутоматски тако и свој. А суштина је – када даш, дупло ти се враћа!
Кад сте се дотакли образовања, да ли вам недостаје професура?
Не. Јер је то посао понедељак-петак који лимитира слободно време, па је после 30 година таквог ритма био ред да се каже „доста, хвала и довиђења“. Али, то не значи да се не бавим едукацијом. Кад год идем на неки фестивал, увек је ту бесплатна радионица за младе музичаре. Тако су мене учили стари, а ја сам имао част и привилегију да будем уз људе који су стварали ову музику. На пример Џејмс Муди, један од највећих саксофониста свих времена, кад смо радили на Академији у Њу Хемпшфиру, коме сам рекао да бих волео један час са њим, на шта ми је одговорио – „може, али има две ствари, једна је да час не кошта ништа, а друга је кад год те неко млађи пита, да своје знање преносиш даље“. И тако је у мојој соби три сата провео са саксофоном, а ја сам слушао, памтио, скицирао. Пошто сам знања добијао несебично, у аманет ми је стављено да их преносим другима. Јер, музика опстаје као језик и уметност само преношењем, музика се не скрива. Ево још једне приче о томе – пре 25 година на аеродрому у Паризу са Кларком Теријем, већ је био у колицима јер је имао операцију лумбалног дела кичме, свирали смо на неколико фестивала, и тако чекамо свој лет, када му прилази млада девојка, констатује да је он Кларк Тери и пита га „како свирате ово“? Он почиње опширно да јој објашњава, службеник који гура његова колица је већ добро нервозан, показује ми на сат да каснимо, ја прилазим и кажем „Кларк, човек каже да треба кренемо, закаснићемо на лет“, а он се окреће и каже – „ако не разуме преведи му да је ово важније од авиона, следећи има за два сата, а ово дете можда само сад има прилику да чује шта треба и можда ће то да промени њен живот“. То је поента, па кад нам је већ дато знање, у својим могућностима увек треба да учинимо исто.
Предраг Вујанац
Извор: Блиц
